"Квазистатистичара Јукића треба ухапсити!"

Република Српска постаће држава оног тренутка кад се њени носиоци политичке и институционалне моћи буду понашали као државници... или кад МУП Републике Српске ухапси директора Агенције за статистику БиХ Велимира Јукића!?

Босна и Херцеговина 28.06.2016 | 11:59 Данима пратим политичку ујдурму око одлуке господина Јукића којом „он усваја“ Јединствени програм обраде пописне грађе, а посебице реакције политичких и институционалних лидера Српске. Свиђало се то неком или не, но недвосмислено је да политички представници изваљују једну глупост за другом. Предлажу да поједина тијела државног нивоа (Предсједништво БиХ, парламент, Савјет министара и ино) донесу одлуке о неприхватању Јукићеве „самовоље“.

Управо како директор Јукић није самостално и самовољно доносио одлуке, него у спрези са доминирајућим челницима државних институција, тако неће ни доћи до адекватне реакције институција какву прижељкују наши представници. Повлачити потезе за какве унапријед знају да су неучинковити могу само особе „кратке памети“ или недостатка државничког става. Идеје о новом попису на нивоу Српске боље је да не тумачим!

Значи, овде је кључно питање: шта је то конкретно урадио директор Агенције за статистику БиХ-е? Једноставно – прекорачио је законска овлаштења јасно прецизирана Законом о попису и „прописао одлуку“ о „усвајању јединственог програма“. Већ у старту видимо колика је „правничка памет“ господина Јукића кад нема свијести о томе да се одлуке доносе, а никако „прописују“, те да појединац не може „усвајати програме“, него да их надлежна тијела утврђују.

Дакле, Агениција за статистику БиХ, уз обавезно учествовање ентитетских завода, утврђује програм обраде пописне грађе и то у прописаној процедури каква подразумијева консензус свих правно релевантних субјеката. Без сагласности ентитетских завода Агенција није овлаштена самостално доносити овакве одлуке, а посебан парадокс носи чињеница да директор Јукић није имао ни обавезујући консензус унутар саме Агенције.

Врхунац Јукићеве самовоље огледа се у чињеници да око своје одлуке није консултовао ни Централни пописни биро као највишу институцију одлучивања у домену пописивања становништва. Нити једном правном нормом директор Агениције није овлаштен за самостално „усвајање програма“ или какво слично чињење. Тиме произилази да је господин Јукић прекорачио законска овлаштења и то на правно крајње скарадан начин.

При том директор Јукић је злоупотријебио службени положај, те уз грубо кршење закона и професионалних стандарда, донио акте какви задиру у саму суштину пописног процеса и резултата истог. Одлучио је усвојити методологију каквом резидентно становништво увећава за чак 196 000 особа или за неких (прелиминарно) пет одсто укупне популације. Одлично се зна чији (ког народа и политичких субјеката) политички интерес је овим незаконитим чином материјализован, а чији је грубо повријеђен, но о томе ћемо неком другом приликом.

У овом тренутку важно је знати да је директор државне агенције злоупотријебио службени положај на начин да пописне резултате прекраја по својој вољи и нахођењу. То му законодавац није правно омогућио, шта у коначници значи да је прекршио закон. Шта се ради са прекршиоцима закона? Кратко и јасно – надлежне институције такве хапсе и процесуирају пред надлежним правосудним органима!

НА ПОТЕЗУ ЈЕ МИНИСТАР ДРАГАН ЛУКАЧ

Сад, да овај текст не би подводили под „критизерство“ надаље ћу прилично прецизно разјаснити ред радњи какве институције Српске могу и треба да предузму против „првог Б-Х статистичара“. Претходно морам истаћи како је Завод за статистику Српске израдио једну свеобухватну и изванредно утемељену информацију о до сада предузиманим активностима на плану пописа становништва, те исту доставио надлежним тијелима. При том, у информацији је на неколико страница образложено које и какве незаконитости је починио директор Јукић. Ријеч је о десетинама радњи предузетих супротно Закону о попису, врло прецизно квалификованих и описаних.



Поред осталих релевантних субјеката информација је достављена и министру Драгану Лукачу какав би требао, као магистар струке, препознати како прекорачења овлаштења директора Јукића образложена у поменутој информацији у ствари представљају обиљежја кривичног дјела „злоупотреба службеног положаја или овкаштења“ из члана 220. Кривичног закона БиХ-е. Значи, министар би предметни акт Завода требао перципирати као полазишну информацију о почињеном кривичном дјелу и његовом починиоцу (и то као изванредну информацију), те исти прослиједити Управи криминалистичке полиције на даље поступање.

Обзиром да се представљам као „неформални савјетник“ министра Лукача сматрам да сам дужан и образложити на који начин се кривично-процесно и криминалистички овакве полазне информације претварају у кривичне предмете. Прва радња какву инспектори треба да предузму о овом случају јесте остваривање контакта са службеним лицима ентитетског завода (са извором сазнања о кривичном дјелу), а са циљем прибављања службене документације каква има доказну вриједност, изјава лица, обавјештења, те стручних тумачења можебитних нејасноћа.

При том се стручност наших статистичара користи и ради прибављања информација о томе како усмјерити будуће истражне радње: приликом претресања гдје и какве тражити материјалне доказе, која лица из Агенције, Бироа или федералног завода саслушати као свједоке и ино. У оваквим случајевим пожељно је и укључивање Правобранилаштва Републике Српске, и као савјетодавног тијела, али и као органа какав би требао предузети радње у домену својих овлаштења.

Надаље, кад предње описаним радњама утврдите „основ сумње“ да је Велимир Јукић починио кривично дјело злоупотребе службеног положаја и овлаштења предузимате сљедећу радњу – лишавање слободе! Тим започиње фаза криминалистичке обраде каква је од изнимне важности обзиром да пружа могућност идентификовања појединаца са каквима је Јукић договарао (тешко да се на овакав потез сам одлучио) доношење овако скарадних правних одлука, под којим околностима, па све до могућности користољубља као најчешћег мотива оваквих кримена.

Након саслушања осумњиченог на ред долази сљедећа радња – лице уз извјештај предајемо тужиоцу Тужилаштва БиХ (у оваквим случајевима надлежним). Овде морам апострофирати како сва „карикирања“ око тога како ће се поступајући тужилац и Тужилаштво БиХ одредити овако или онако представљају обичне глупости. Сваку своју одлуку тужилац мора законски утемељити и образложити, а добро је свјестан и да за исту сноси одговорност. Да не помињем како пријавитељ (МУП) има право жалбе на одлуку каквом није задовољн, те низ других могућности преиспитивања одлуке. Кривични предмет полиција треба квалитетно задокументовати и доказно поткријепити, а то је у овом случају могуће извести, чиме се битно умањују могућности потоњих правосудних манипулација или малверзација.

На крају треба истаћи како ће квазистатистичар Јукић донијети и одлуку о објављивању резултата пописа засновану на овако накарадној „самоусвојеној“ методологији. То ће бити посљедња и кључна радња почињења кривичног дјела каква би га могла коштати озбиљне робије. Наиме, очекивати је да ће институције Републике Српске искористити све доступне инструменте судског преиспитивања законитости општих правних аката какве је Јукић очигледно противправно доносио.

Уколико суд утврди незаконитост аката, а посебице „усвојеног програма“ какав директно утиче на резултате пописа, ни објављени резултати неће се сматрати легитимним. Истовремено, постоји озбиљна опасност да релевантна међународна тијела одбију признати овако накараде резултате пописа. И није само проблем у чињеници да је Јукић резидентно становништво самовољно увећао за неких пет одсто, него што је контролни попис показао одступања од основног пописа за невјеројатних 11 одсто, шта стручни стандарди пописне дјелатности тешко да могу „отрпити“. Значи, пријети озбиљна опасност да комплетан процес пописа становништва пропадне због самовоље и незаконитог понашања појединца, при чему би тај „појединац“ требао озбиљно поразмислити о могућности да сноси одговорност за протраћених преко 34,5 милиона конвертибилних марака.

П.С: Морам помало цинично додати да до оваквог разрјешавања проблема "пописног насиља" неће доћи и то не због законских или других ограничења, већ доминантно због недостатка храбрости српских политичких квазилидера да од институција траже примјену закона. Просто, нема ту ни "д" од државника!

Аутор: Борислав Радовановић