Резултати референдума нису обавезујући?!

Референдум у Великој Британији није обвезујући, а последњу реч имаће британски парламент, сматра Стефан Лендман.

Свијет 24.06.2016 | 13:00 Он тврди да је британски парламент, а не бирачи, тај који одлучује о свему, па и о томе хоће ли Велика Британија остати или изаћи из ЕУ, иако је врло вероватно да ће се поштовати воља бирача.

Такође у чланку објављеном за "Фајненшл Тајмс" британски адвокар Давид Ален Грин је објаснио да је референдум Брегзит "саветодаван", а не "обвезујући", те да парламент има задњу реч.

Посланици у правном смислу могу занемарити глас јавности и пронаћи начин  да себе прогласе надлежнима за останак или излазак Велике Британије из ЕУ.

"Шта се догађа пред нама је ствар политике, а не права. Дакле, догодиће се оно што је политички изводљиво", рекао је Грин.

"Постоје разне могућности, које укључују и игнорисање исхода референдума, поновно преговарање о целој ствари или расписивање новог референдума. Поступак се може понављати унедоглед, све док бирачи на крају не гласају на 'прави' начин, најбољи за интересе финансија, а не бирача самих", додао је Давид Ален Грин.

Позивајући се чланак 50. Лисабонског споразума, ствар у целости може испасти другачија од исхода гласања. Према Лисабонском споразуму:

1.  Свака држава чланица може одлучи да иступи из Европске уније у складу са својим уставним захтевима.

2. Држава чланица која одлучи изаћи мора обавестити Европски савет о својој намери. У светлу смерница које даје Евроспки савет, ЕУ ће преговарати и склопити уговор с том државом, а уговор одређују мере за излазак, узимајући у обзир оквир за будући однос земље с Европском унијом.

Тај споразум ће се договорити у складу с чланом 218. Уговора о функционисању Европске уније. Он мора бити склопљен у име ЕУ од стране Европског савета, а о њему се одлучује квалификованом већином и након добијања сагласности Европског парламента.

3. Уговори престају да се примењују на државе од дана ступања на снагу споразума о изласку или, у недостатку истога, две године након обавештења о том питању земље која иступа, а ставка 2. предвиђа да може бити и другачије, ако Европски савет у договору с државом у питању једногласно одлучи да продужи то раздобље.

5. Ако држава која се повукла из ЕУ тражи да се придружи расправама, на којима према члану 4. као излазећа земља нема право учествовати, њен захтев подлеже поступку из члана 49.

Грин је истакао кључне тачке. Државе чланице могу одабрати како да гласају о изласку уз Европске уније - референдумом, у парламенту или на други начин.

Поступак изласка почиње са формалним обавештењем Бриселу, а након тога  "држава чланица и ЕУ преговарају о свему".

Државе чланице које желе изаћи имају највише две године да доврше процес, "осим ако се тај период не продужи једногласним споразумом".

Након што се саопшти намера о изласку, нема повратка. У исто време, све што је "створено међународним уговором, на исти се начин може поништити".

"Брисел би могао измислити неке глупости којима би продужио рок од две године или усвојити неки амандман у новом уговору.

Политика ће се водити оним што би се могло догодити у будућности, а не вољом народа. Велика Британија није ништа више демократска од Америке или било које друге земље ЕУ. Партикуларни интереси су ти који одлучују о целој ствари. Шта год људи желели да добију, а то су рекли на гласању, владина политика је "Останак у ЕУ!

Излазак ће захтевати од премијера Дејвида Кмерона да се позове на члан 50. Лисабонског споразума, иако је сам гласа против "Брегзита", рекао је адвокат Грин.

Да ли би требало да оставку Камерона и одуговлачење до октобра протумачити као куповину времена, јер се до тог времена британски премијер у оставци службено не може позвати на 50. члан Лисабонског споразума?

На ово питање нико нема за сада одговор, али ситуација није нимало једноставна, као што је изгледала јутрос, након саопштења резултата Брегзита.

Извор: Алтермаинстреаминфо