Rezultati referenduma nisu obavezujući?!

Referendum u Velikoj Britaniji nije obvezujući, a poslednju reč imaće britanski parlament, smatra Stefan Lendman.

Svijet 24.06.2016 | 13:00 On tvrdi da je britanski parlament, a ne birači, taj koji odlučuje o svemu, pa i o tome hoće li Velika Britanija ostati ili izaći iz EU, iako je vrlo verovatno da će se poštovati volja birača.

Takođe u članku objavljenom za "Fajnenšl Tajms" britanski advokar David Alen Grin je objasnio da je referendum Bregzit "savetodavan", a ne "obvezujući", te da parlament ima zadnju reč.

Poslanici u pravnom smislu mogu zanemariti glas javnosti i pronaći način  da sebe proglase nadležnima za ostanak ili izlazak Velike Britanije iz EU.

"Šta se događa pred nama je stvar politike, a ne prava. Dakle, dogodiće se ono što je politički izvodljivo", rekao je Grin.

"Postoje razne mogućnosti, koje uključuju i ignorisanje ishoda referenduma, ponovno pregovaranje o celoj stvari ili raspisivanje novog referenduma. Postupak se može ponavljati unedogled, sve dok birači na kraju ne glasaju na 'pravi' način, najbolji za interese finansija, a ne birača samih", dodao je David Alen Grin.

Pozivajući se članak 50. Lisabonskog sporazuma, stvar u celosti može ispasti drugačija od ishoda glasanja. Prema Lisabonskom sporazumu:

1.  Svaka država članica može odluči da istupi iz Evropske unije u skladu sa svojim ustavnim zahtevima.

2. Država članica koja odluči izaći mora obavestiti Evropski savet o svojoj nameri. U svetlu smernica koje daje Evrospki savet, EU će pregovarati i sklopiti ugovor s tom državom, a ugovor određuju mere za izlazak, uzimajući u obzir okvir za budući odnos zemlje s Evropskom unijom.

Taj sporazum će se dogovoriti u skladu s članom 218. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije. On mora biti sklopljen u ime EU od strane Evropskog saveta, a o njemu se odlučuje kvalifikovanom većinom i nakon dobijanja saglasnosti Evropskog parlamenta.

3. Ugovori prestaju da se primenjuju na države od dana stupanja na snagu sporazuma o izlasku ili, u nedostatku istoga, dve godine nakon obaveštenja o tom pitanju zemlje koja istupa, a stavka 2. predviđa da može biti i drugačije, ako Evropski savet u dogovoru s državom u pitanju jednoglasno odluči da produži to razdoblje.

5. Ako država koja se povukla iz EU traži da se pridruži raspravama, na kojima prema članu 4. kao izlazeća zemlja nema pravo učestvovati, njen zahtev podleže postupku iz člana 49.

Grin je istakao ključne tačke. Države članice mogu odabrati kako da glasaju o izlasku uz Evropske unije - referendumom, u parlamentu ili na drugi način.

Postupak izlaska počinje sa formalnim obaveštenjem Briselu, a nakon toga  "država članica i EU pregovaraju o svemu".

Države članice koje žele izaći imaju najviše dve godine da dovrše proces, "osim ako se taj period ne produži jednoglasnim sporazumom".

Nakon što se saopšti namera o izlasku, nema povratka. U isto vreme, sve što je "stvoreno međunarodnim ugovorom, na isti se način može poništiti".

"Brisel bi mogao izmisliti neke gluposti kojima bi produžio rok od dve godine ili usvojiti neki amandman u novom ugovoru.

Politika će se voditi onim što bi se moglo dogoditi u budućnosti, a ne voljom naroda. Velika Britanija nije ništa više demokratska od Amerike ili bilo koje druge zemlje EU. Partikularni interesi su ti koji odlučuju o celoj stvari. Šta god ljudi želeli da dobiju, a to su rekli na glasanju, vladina politika je "Ostanak u EU!

Izlazak će zahtevati od premijera Dejvida Kmerona da se pozove na član 50. Lisabonskog sporazuma, iako je sam glasa protiv "Bregzita", rekao je advokat Grin.

Da li bi trebalo da ostavku Kamerona i odugovlačenje do oktobra protumačiti kao kupovinu vremena, jer se do tog vremena britanski premijer u ostavci službeno ne može pozvati na 50. član Lisabonskog sporazuma?

Na ovo pitanje niko nema za sada odgovor, ali situacija nije nimalo jednostavna, kao što je izgledala jutros, nakon saopštenja rezultata Bregzita.

Izvor: Altermainstreaminfo