Анализа: Када је Селтик постао ''тако обичан''?!

Ако успе да призове Дух Селтика макар упола ефикасно као што је, једне сезоне с Луисом Суарезом, на својој страни имао духове Ливерпула, Роџерс би могао да уради много и за своју репутацију и за све који су одавно пензионисали шалове са зеленим и белим пругама и наљутили се на Селтик.

Фудбал 04.06.2016 | 23:30

Само један превише прашњави шал на зиду моје дневне собе подсећа на то што је некада значио Селтик. Био је омиљени „други“, или макар „трећи“ тим неутралном посматрачу, у зелено-белим нијансама могла се очитавати васцела историја фудбала: од дана када је, а има томе сада већ скоро пола века, са 11 аутохтоних Шкота, углавном изниклих ту око Паркхеда, освојио Европу, преко свих европских ноћи у којима су падали великани и много јачи састави, попут Барселоне, преко сектаријанског, верског, нетрпељивог ривалства са Ренџерсом, од Џинкија Џонстона до Хенрика Ларсона, од Џока Стина до Мартина О'Нила, све до ирских застава и келтских песама којима би одзвањао католички, пијанији, веселији део Шкотске.

Неутралци су волели Селтик и због историје и због онога што је подразумевао: дрчног Давида из мале, брдске, самосвесне државе, који би на плећа праћком – голом после корнера, рецимо – оборио голијате; због тога што би у сваком кафићу или пабу у западном делу хемисфере могли да сретнете неког у том дресу или са тим шалом који је одавно нашао пензију на мом зиду.

И не чини ми се да ћу га ускоро прошетати...

Када је Селтик постао тако обичан, тако неугледан, тако неинспиративан и неинспирисан?

Да ли оног лета када га је у квалификацијама лако избацила Легија из Варшаве, само да би административна грешка Пољака, увођење нерегистроване измене када је све одавно било готово, утакмицу завршила са 3:0 у неком кабинету Уефиног бирократе; плакали су и молили тада из Варшаве да се одигра макар још један меч, апеловали на светлу историју ривала који се увек борио за слабијег и поштенијег, од свог постања био много више од клуба, имао је нешто што се звало Дух Селтика и изговарало с дубоким поштовањем, од Токија до Бостона? Није помогло, Селтик је урадио нешто што је морао и што није смео, игнорисао противника и зарад неколико милиона фунти и шест ноћи Лиге шампиона просуо добар део своје прошлости...

Или, можда, када је пре четири године ликвидиран најуспешнији шкотски клуб (у домаћим оквирима) Ренџерс, па је Селтик остао без свог јанга што јин чини лепим и вредним; профана је она реченица да „без јаке Звезде нема јаког Партизана“, али је тамо на северу Велике Британије спроведена у дело и доказана – четири године шкотска Премијер лига изгледа као трка једног коња с рагама, без обзира на туњаве покушаје Абердина или Хартса да уздрмају краљев трон. Четири године пада интересовање публике, приходи од телевизијских права све су мањи, Селтик Парк је традиционално пун али са издуваном атмосфером, а чак ни када гигант из Глазгова гостује по „унутрашњости“ земље, трибине нису крцате...

Недостатак изазова и свеукупно пропадање квалитета шкотског фудбала и, што је још поразније, шкотских фудбалера – одавно нација која је својевремено, седамдесетих, гајила наде о јуришу на светски трон, а на велика такмичења Тартан Армија одлазила чешће него што их је гледала на телевизији, није произвела неког иоле пристојној фудбалера, којег би ваљало гледати и који би заличио на пријатеља фудбала – од Селтиковог састава направили су променаду за полуталенте из домаћег првенства и сумњиве аквизиције из иностранства, уз тек понеки, напросто ћорави погодак.

Менаџер Рони Деила допринео је осећају неамбициозности, али није ју он створио, и изгледао је као капетан којем су обећали фрегату и тутнули га у кану – то што је он тај кану успео скоро да преврне, то већ иде њему на душу...

Пре свега десетак година, у последњим одјецима финала Купа УЕФА када је МурињовПорто у продужецима надјачао О'Нилов Селтик, за глазговске великане спремали су се велики планови и озбиљно разматрале могућности да они приступе енглеској Премијер лиги. Тада би се борили и за титулу доле јужно; данас, када су улагања и у просечне клубове Премијер лиге вишеструко већа него издаци за појачања у Селтику, Селтик и Ренџерс су, у најбољем случају, на нивоу екипа из горњег дела табеле Чемпионшипа; па и Хадерсфилд би их намучио, као што су их из Европе, којом су се некада дичили, избацивали Марибор, Малме и Легија...

Па добро, да ли је Брендан Роџерс прави човек да преокрене судбину Селтика, повуче ручну на низбрдици, потури леђа и почне полако да управља ту скупоцену лимузину од које је остала само шасија – и због које ће и даље, упркос свему, важити епитет да је Селтик „Велики клуб“ – ка неким зеленијим, исплативијим, лукративнијим пашњацима?

Судбина бившег менаџера Ливерпула уме доста да заличи на пропаст коју је себи дозволио његов вољени клуб (Роџерс је осведочени навијач Селтика, одмалена, и још док је био у Свонсију, када су се појавиле прве спекулације да би могао да дође на местоНила Ленона, рекао је да би и пешице ишао у Глазгов ако треба), само што је спонтано самоспаљивање Роџерса, због којег многи врте главом и крију поглед када га поменете, било брже изведено, дочим једнако непријатно за присуствовати.

Од човека који је пре само два пролећа био на два бода и на једно проклизавање капитена до вечности, тренутка када ће чудотворно зацелити ране дуге две и по деценије, од човека чије су се беспрекорне тактичке замисли анализирале до у недоглед на енглеским телевизијама, на којег је, причало се, око бацила чак и Барселона – Роџерс зна шпански и док је био у Свонсију видело се да воли и гаји „континенални“ стил игре, ако такво што уопште више постоји – од човека чији би вас пулени ошамутили у првих десет минута, постигавши два-три гола, а за одбрану нека важи парола „снаћи ћемо се“, Брендан је постао предмет спрдње по интернетима, главни негативац у причама о свађама које су пост фестум излазиле из свлачионице Енфилда, самоуки стручњак који не уме ни да постави тим ни да га сагради, чак и када му дате новац (мада је питање колико су „појачања“ Ливерпула, на челу с Балотелијем, била његова идеја, а колико наметнута од ноторног „трансфер комитета“), црна овца коју у свој тор није желео назад да прими ни тренутно најбољи велшки клуб...

Једног дана на путу за икону, страствени син молера у походу на бесмртност, данас тек још један менаџер без посла, чији се краткотрајни успеси у интернет коментарима и запењеним расправама навијача Ливерпула своде на „лако му је било са Суарезом“...

Тај и такав Роџерс иде у онакав Селтик.

Ако су они заиста суђени једно другом – а Северни Ирац и бивши Мурињов шегрт би се заклео да је тако – то уопште није романтични филм о судбинском сусрету у право време; не, Селтик и Роџерс су као двоје који су прошли кроз трауматичне бракове, испуњене не толико насиљем колико занемаривањем, и онда се случајно срећу у супермаркету и одлучују једно другом да дају шансу, све у нади да ће се и код једног и код другог поново распалити пламен страсти из младалачких дана...

Навијачи Селтика били су задовољни – на дочеку Роџерса окупило се више људи него што и даље са „Хупсима“ путује по Шкотској на гостовања – а и Брендан их је у првим изјавама током шетње Паркхедом памперисао подсећањем на славне дане њихове прошлости, али право питање је колико ће, заиста, Роџерс поправити своју репутацију, и колико заиста Селтик има снаге да се тргне из стабилног пропадања, у сезони у којој им се у лигу враћа немезис обучен у плаво и с пуним штосом рачуна које жели да измири...

Пример његовог сународника и пријатеља Нила Ленона то доста показује: након неколико сасвим пристојних сезона у Глазгову, све са гигантском победом над Барселоном у Лиги шампиона – Лео Меси ће тада рећи да такву атмосферу нигде није доживео; и навијачи су, много више него фудбалери, били најзаслужнији за последњи велики Селтиков тријумф у Европи – Ленон није могао ни да сања да ће га безецовати неки премијерлигашки клуб; уместо тога, морао је да се задовољи Болтоном, и да ни крив ни дужан из првог реда надгледа апсолутну пропаст клуба.

То је још један доказ да је Селтик, авај, на нивоу Чемпионшипа, а да би његови ривали у СПЛ-у вероватно лагано капитулирали и пред Радником из Сурдулице или Радничким из Ниша, о неком попут Чукаричког да и не говоримо...

Било би прерано отписати га унапред, наравно. Роџерс је још у дражем делу пете деценије живота, практично на почетку своје каријере, и шамари које је доживео с Ливерпулом, укључујући и отказ у тренутку када су газде схватиле да је Јирген Клоп и вољан, а не само слободан, могу да зацеле и да буду права школа; али Селтик, понављамо, одавно није плодно тло за грађење или враћање репутације.

С готово загарантованим првим или другим местом у лиги с посним квалитетом, и с играчким кадром који се све више ослања на младе снаге – мада последња генерација изашла из омладинске академије, кажу, има потенцијал за надоградњу – а све мање на пазарење достојних појачања, успех у Европи, по којем се Селтик, као и један други великан из другог дела Европе, мора мерити, биће тешко остварив.

„Карактер“ јесте реч због чијег се прекомерног рабљења Роџерсу смеју, али „карактер“, уз страст, једино је што ће Селтик, рашчињени племић и посрнули гигант европског фудбала из првенства које по квалитету превише заостаје и за првих десет, а камоли за пет најјачих европских лига, имати да понуди.

Ако успе да призове Дух Селтика макар упола ефикасно као што је, једне сезоне с Луисом Суарезом, на својој страни имао духове Ливерпула, Роџерс би могао да уради много и за своју репутацију и за све који су одавно пензионисали шалове са зеленим и белим пругама и наљутили се на Селтик.

На том путу имаће цео кофер непријатеља: од празног сефа клуба, неамбициозне управе, лошег кадра, па све до набријаних плавих осветника и, можда, тамо у августу, у последњем колу квалификација за Лигу шампиона, оног другог европског великана и бившег шампиона Европе, с овог краја континента, који је једнако морао упознати дугачку историју пропадања пре него што је најзад подигао главу изнад воде.

Извор: моззартспорт