Analiza: Kada je Seltik postao ''tako običan''?!

Ako uspe da prizove Duh Seltika makar upola efikasno kao što je, jedne sezone s Luisom Suarezom, na svojoj strani imao duhove Liverpula, Rodžers bi mogao da uradi mnogo i za svoju reputaciju i za sve koji su odavno penzionisali šalove sa zelenim i belim prugama i naljutili se na Seltik.

Samo jedan previše prašnjavi šal na zidu moje dnevne sobe podseća na to što je nekada značio Seltik. Bio je omiljeni „drugi“, ili makar „treći“ tim neutralnom posmatraču, u zeleno-belim nijansama mogla se očitavati vascela istorija fudbala: od dana kada je, a ima tome sada već skoro pola veka, sa 11 autohtonih Škota, uglavnom izniklih tu oko Parkheda, osvojio Evropu, preko svih evropskih noći u kojima su padali velikani i mnogo jači sastavi, poput Barselone, preko sektarijanskog, verskog, netrpeljivog rivalstva sa Rendžersom, od Džinkija Džonstona do Henrika Larsona, od Džoka Stina do Martina O'Nila, sve do irskih zastava i keltskih pesama kojima bi odzvanjao katolički, pijaniji, veseliji deo Škotske.

Neutralci su voleli Seltik i zbog istorije i zbog onoga što je podrazumevao: drčnog Davida iz male, brdske, samosvesne države, koji bi na pleća praćkom – golom posle kornera, recimo – oborio golijate; zbog toga što bi u svakom kafiću ili pabu u zapadnom delu hemisfere mogli da sretnete nekog u tom dresu ili sa tim šalom koji je odavno našao penziju na mom zidu.

I ne čini mi se da ću ga uskoro prošetati...

Kada je Seltik postao tako običan, tako neugledan, tako neinspirativan i neinspirisan?

Da li onog leta kada ga je u kvalifikacijama lako izbacila Legija iz Varšave, samo da bi administrativna greška Poljaka, uvođenje neregistrovane izmene kada je sve odavno bilo gotovo, utakmicu završila sa 3:0 u nekom kabinetu Uefinog birokrate; plakali su i molili tada iz Varšave da se odigra makar još jedan meč, apelovali na svetlu istoriju rivala koji se uvek borio za slabijeg i poštenijeg, od svog postanja bio mnogo više od kluba, imao je nešto što se zvalo Duh Seltika i izgovaralo s dubokim poštovanjem, od Tokija do Bostona? Nije pomoglo, Seltik je uradio nešto što je morao i što nije smeo, ignorisao protivnika i zarad nekoliko miliona funti i šest noći Lige šampiona prosuo dobar deo svoje prošlosti...

Ili, možda, kada je pre četiri godine likvidiran najuspešniji škotski klub (u domaćim okvirima) Rendžers, pa je Seltik ostao bez svog janga što jin čini lepim i vrednim; profana je ona rečenica da „bez jake Zvezde nema jakog Partizana“, ali je tamo na severu Velike Britanije sprovedena u delo i dokazana – četiri godine škotska Premijer liga izgleda kao trka jednog konja s ragama, bez obzira na tunjave pokušaje Aberdina ili Hartsa da uzdrmaju kraljev tron. Četiri godine pada interesovanje publike, prihodi od televizijskih prava sve su manji, Seltik Park je tradicionalno pun ali sa izduvanom atmosferom, a čak ni kada gigant iz Glazgova gostuje po „unutrašnjosti“ zemlje, tribine nisu krcate...

Nedostatak izazova i sveukupno propadanje kvaliteta škotskog fudbala i, što je još poraznije, škotskih fudbalera – odavno nacija koja je svojevremeno, sedamdesetih, gajila nade o jurišu na svetski tron, a na velika takmičenja Tartan Armija odlazila češće nego što ih je gledala na televiziji, nije proizvela nekog iole pristojnoj fudbalera, kojeg bi valjalo gledati i koji bi zaličio na prijatelja fudbala – od Seltikovog sastava napravili su promenadu za polutalente iz domaćeg prvenstva i sumnjive akvizicije iz inostranstva, uz tek poneki, naprosto ćoravi pogodak.

Menadžer Roni Deila doprineo je osećaju neambicioznosti, ali nije ju on stvorio, i izgledao je kao kapetan kojem su obećali fregatu i tutnuli ga u kanu – to što je on taj kanu uspeo skoro da prevrne, to već ide njemu na dušu...

Pre svega desetak godina, u poslednjim odjecima finala Kupa UEFA kada je MurinjovPorto u produžecima nadjačao O'Nilov Seltik, za glazgovske velikane spremali su se veliki planovi i ozbiljno razmatrale mogućnosti da oni pristupe engleskoj Premijer ligi. Tada bi se borili i za titulu dole južno; danas, kada su ulaganja i u prosečne klubove Premijer lige višestruko veća nego izdaci za pojačanja u Seltiku, Seltik i Rendžers su, u najboljem slučaju, na nivou ekipa iz gornjeg dela tabele Čempionšipa; pa i Hadersfild bi ih namučio, kao što su ih iz Evrope, kojom su se nekada dičili, izbacivali Maribor, Malme i Legija...

Pa dobro, da li je Brendan Rodžers pravi čovek da preokrene sudbinu Seltika, povuče ručnu na nizbrdici, poturi leđa i počne polako da upravlja tu skupocenu limuzinu od koje je ostala samo šasija – i zbog koje će i dalje, uprkos svemu, važiti epitet da je Seltik „Veliki klub“ – ka nekim zelenijim, isplativijim, lukrativnijim pašnjacima?

Sudbina bivšeg menadžera Liverpula ume dosta da zaliči na propast koju je sebi dozvolio njegov voljeni klub (Rodžers je osvedočeni navijač Seltika, odmalena, i još dok je bio u Svonsiju, kada su se pojavile prve spekulacije da bi mogao da dođe na mestoNila Lenona, rekao je da bi i pešice išao u Glazgov ako treba), samo što je spontano samospaljivanje Rodžersa, zbog kojeg mnogi vrte glavom i kriju pogled kada ga pomenete, bilo brže izvedeno, dočim jednako neprijatno za prisustvovati.

Od čoveka koji je pre samo dva proleća bio na dva boda i na jedno proklizavanje kapitena do večnosti, trenutka kada će čudotvorno zaceliti rane duge dve i po decenije, od čoveka čije su se besprekorne taktičke zamisli analizirale do u nedogled na engleskim televizijama, na kojeg je, pričalo se, oko bacila čak i Barselona – Rodžers zna španski i dok je bio u Svonsiju videlo se da voli i gaji „kontinenalni“ stil igre, ako takvo što uopšte više postoji – od čoveka čiji bi vas puleni ošamutili u prvih deset minuta, postigavši dva-tri gola, a za odbranu neka važi parola „snaći ćemo se“, Brendan je postao predmet sprdnje po internetima, glavni negativac u pričama o svađama koje su post festum izlazile iz svlačionice Enfilda, samouki stručnjak koji ne ume ni da postavi tim ni da ga sagradi, čak i kada mu date novac (mada je pitanje koliko su „pojačanja“ Liverpula, na čelu s Balotelijem, bila njegova ideja, a koliko nametnuta od notornog „transfer komiteta“), crna ovca koju u svoj tor nije želeo nazad da primi ni trenutno najbolji velški klub...

Jednog dana na putu za ikonu, strastveni sin molera u pohodu na besmrtnost, danas tek još jedan menadžer bez posla, čiji se kratkotrajni uspesi u internet komentarima i zapenjenim raspravama navijača Liverpula svode na „lako mu je bilo sa Suarezom“...

Taj i takav Rodžers ide u onakav Seltik.

Ako su oni zaista suđeni jedno drugom – a Severni Irac i bivši Murinjov šegrt bi se zakleo da je tako – to uopšte nije romantični film o sudbinskom susretu u pravo vreme; ne, Seltik i Rodžers su kao dvoje koji su prošli kroz traumatične brakove, ispunjene ne toliko nasiljem koliko zanemarivanjem, i onda se slučajno sreću u supermarketu i odlučuju jedno drugom da daju šansu, sve u nadi da će se i kod jednog i kod drugog ponovo raspaliti plamen strasti iz mladalačkih dana...

Navijači Seltika bili su zadovoljni – na dočeku Rodžersa okupilo se više ljudi nego što i dalje sa „Hupsima“ putuje po Škotskoj na gostovanja – a i Brendan ih je u prvim izjavama tokom šetnje Parkhedom pamperisao podsećanjem na slavne dane njihove prošlosti, ali pravo pitanje je koliko će, zaista, Rodžers popraviti svoju reputaciju, i koliko zaista Seltik ima snage da se trgne iz stabilnog propadanja, u sezoni u kojoj im se u ligu vraća nemezis obučen u plavo i s punim štosom računa koje želi da izmiri...

Primer njegovog sunarodnika i prijatelja Nila Lenona to dosta pokazuje: nakon nekoliko sasvim pristojnih sezona u Glazgovu, sve sa gigantskom pobedom nad Barselonom u Ligi šampiona – Leo Mesi će tada reći da takvu atmosferu nigde nije doživeo; i navijači su, mnogo više nego fudbaleri, bili najzaslužniji za poslednji veliki Seltikov trijumf u Evropi – Lenon nije mogao ni da sanja da će ga bezecovati neki premijerligaški klub; umesto toga, morao je da se zadovolji Boltonom, i da ni kriv ni dužan iz prvog reda nadgleda apsolutnu propast kluba.

To je još jedan dokaz da je Seltik, avaj, na nivou Čempionšipa, a da bi njegovi rivali u SPL-u verovatno lagano kapitulirali i pred Radnikom iz Surdulice ili Radničkim iz Niša, o nekom poput Čukaričkog da i ne govorimo...

Bilo bi prerano otpisati ga unapred, naravno. Rodžers je još u dražem delu pete decenije života, praktično na početku svoje karijere, i šamari koje je doživeo s Liverpulom, uključujući i otkaz u trenutku kada su gazde shvatile da je Jirgen Klop i voljan, a ne samo slobodan, mogu da zacele i da budu prava škola; ali Seltik, ponavljamo, odavno nije plodno tlo za građenje ili vraćanje reputacije.

S gotovo zagarantovanim prvim ili drugim mestom u ligi s posnim kvalitetom, i s igračkim kadrom koji se sve više oslanja na mlade snage – mada poslednja generacija izašla iz omladinske akademije, kažu, ima potencijal za nadogradnju – a sve manje na pazarenje dostojnih pojačanja, uspeh u Evropi, po kojem se Seltik, kao i jedan drugi velikan iz drugog dela Evrope, mora meriti, biće teško ostvariv.

„Karakter“ jeste reč zbog čijeg se prekomernog rabljenja Rodžersu smeju, ali „karakter“, uz strast, jedino je što će Seltik, raščinjeni plemić i posrnuli gigant evropskog fudbala iz prvenstva koje po kvalitetu previše zaostaje i za prvih deset, a kamoli za pet najjačih evropskih liga, imati da ponudi.

Ako uspe da prizove Duh Seltika makar upola efikasno kao što je, jedne sezone s Luisom Suarezom, na svojoj strani imao duhove Liverpula, Rodžers bi mogao da uradi mnogo i za svoju reputaciju i za sve koji su odavno penzionisali šalove sa zelenim i belim prugama i naljutili se na Seltik.

Na tom putu imaće ceo kofer neprijatelja: od praznog sefa kluba, neambiciozne uprave, lošeg kadra, pa sve do nabrijanih plavih osvetnika i, možda, tamo u avgustu, u poslednjem kolu kvalifikacija za Ligu šampiona, onog drugog evropskog velikana i bivšeg šampiona Evrope, s ovog kraja kontinenta, koji je jednako morao upoznati dugačku istoriju propadanja pre nego što je najzad podigao glavu iznad vode.

Izvor: mozzartsport