И да је на Тибету ми би Титу дошли на гроб

Друже Тито, ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо - заорило се данас који минут пре поднева испред Куће цвећа, вечног почивалишта Јосипа Броза. Песма се понављала и понављала уз додатне већ познате стихове, као на какав празник који је деценијама славио тековине некадашње Југославије и свих њених народа и народности.

Србија 04.05.2016 | 20:05

Песму је повела група гастарбајтера из Беча, а родом из Ђуринаца код Сопота. С намером да се поклоне Титовим сенима допутовали су из Аустрије. И, с намером обукли најсвечанију одећу да и дотерани покажу поштовање човеку "без кога не би били то што су данас".

"Тако је, брате", говоре, готово углас, после уписивања у књигу утисака.

"Ми смо с његовим црвеним пасошем давно ушли у Европу. И нико нас није питао за име, важно је да смо Југословени. Зарадили смо, скућили се, скућили и децу и унуке. Хвала му. И вечна му слава."

И 36 година од смрти Јосипа Броза постројавају се колоне Титових поштовалаца. Под титовкама са петокраком, без петокраке... са стегнутом песницом, испред мермерне плоче, на којој нема, те, петокраке. За њих који су Брозово време уписали у меморију живота у коме се више живело, а мање преживљавало, мање је важно шта је на мермерној плочи - од њиховог сећања.

Заогрнути тробојкама бивше Југе, са Титовим фотографијама, његовим значкама, ордењем рада, братства и јединства, којима их је одликовао, допутовали су из свих крајева - од Триглава до Ђевђелије.

"Не би нам било далеко ни да је на Тибету", кажу Емилија Ивошевић и Десанка Чекић.

"Колико поштујемо њега, толико поштујемо и његову Јованку, зато су ова два венца ту. Један за њега, други за њу".

На паркингу испред меморијалног комплекса запажамо највише аутобуса из Босне и Херцеговине, више оних из ФБиХ. Из Бихаћа, Цазина, Велике Кладуше, Зенице, Тузле, Бановића, али и из Републике Српске: из Бањалуке и Прњавора...

Готово иста колона Македонаца, нешто мање Словенаца и Хрвата, неколико из Црне Горе и појединих делова Србије. Београђани су, углавном, пристизали градским или сопственим превозом. До преподнева, како нас упућују из меморијалног центра, кроз капију према Кући цвећа прошло је 1.523 људи. До краја дана, сасвим су сигурни, проћи ће више од 2.000.

"Сећање на Броза све је живље", каже нам Ема Смлатић из Велике Кладуше.

Зашто?

"То ме и унук питао... Како зашто? Зато, јер да си ти, сине мој, живео за Титова времена, не би од мене пензионерке тражио џепарац, а здрав си, прав и школован".

Сликају се, људи, за успомену испред Куће цвећа. У књигу утисака уписују речи захвалности "Док је било Тита, било је и жита"... Фотографије настају и уз Брозове бисте у парку. Стегнуте песнице пред бронзаним Брозом. Савијају се руже око његовог врата, дарови су на улазу где му је вечно почивалиште. И тишина, као некад у оној поворци маја пре 36 година.

"Сваке године долазим и долазићу све док ме смрт не обори", говори нам Живко Митрев, из Кочана, Македонија.

"И Јованки ћу доћи 20. октобра. Ви, децо, не знате како се живело у СФРЈ. Радник је поштован, сељак признаван... наша држава поштована је у целом свету. Кад кажеш Југословен свуда су ти врата отворена. Онда је неко одлучио да Југославије више нема. Одлучио да се посвађамо, побијемо и у крви распаднемо. А ја кажем: може бит', опет ће је бит'."

Мојца Кањижа из Новог Места, Белма Хускић и Ален Голић из Зенице су у то уверени.

"Можда ми то нећемо доживети, али неко ће, свакако, доживети, јер, ми, који памтимо нашу лепу бившу земљу, то сазнање преносимо на децу и унуке", каже Белма Хускић.

А Слободан Алексић са Сењака, родом из Власотинца, који је као дечак разносио млеко по Дедињу, прича да је више пута срео Тита и с њим разговарао.

"Онако сам разговарао с њим, као да он није Тито, а као да ја нисам сиротан с југа Србије", сећа се. "Еј, само кад би нам се он врнуо. Све би било другачије."

Извор: Вечерње новости