I da je na Tibetu mi bi Titu došli na grob

Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo - zaorilo se danas koji minut pre podneva ispred Kuće cveća, večnog počivališta Josipa Broza. Pesma se ponavljala i ponavljala uz dodatne već poznate stihove, kao na kakav praznik koji je decenijama slavio tekovine nekadašnje Jugoslavije i svih njenih naroda i narodnosti.

Srbija 04.05.2016 | 20:05

Pesmu je povela grupa gastarbajtera iz Beča, a rodom iz Đurinaca kod Sopota. S namerom da se poklone Titovim senima doputovali su iz Austrije. I, s namerom obukli najsvečaniju odeću da i doterani pokažu poštovanje čoveku "bez koga ne bi bili to što su danas".

"Tako je, brate", govore, gotovo uglas, posle upisivanja u knjigu utisaka.

"Mi smo s njegovim crvenim pasošem davno ušli u Evropu. I niko nas nije pitao za ime, važno je da smo Jugosloveni. Zaradili smo, skućili se, skućili i decu i unuke. Hvala mu. I večna mu slava."

I 36 godina od smrti Josipa Broza postrojavaju se kolone Titovih poštovalaca. Pod titovkama sa petokrakom, bez petokrake... sa stegnutom pesnicom, ispred mermerne ploče, na kojoj nema, te, petokrake. Za njih koji su Brozovo vreme upisali u memoriju života u kome se više živelo, a manje preživljavalo, manje je važno šta je na mermernoj ploči - od njihovog sećanja.

Zaogrnuti trobojkama bivše Juge, sa Titovim fotografijama, njegovim značkama, ordenjem rada, bratstva i jedinstva, kojima ih je odlikovao, doputovali su iz svih krajeva - od Triglava do Đevđelije.

"Ne bi nam bilo daleko ni da je na Tibetu", kažu Emilija Ivošević i Desanka Čekić.

"Koliko poštujemo njega, toliko poštujemo i njegovu Jovanku, zato su ova dva venca tu. Jedan za njega, drugi za nju".

Na parkingu ispred memorijalnog kompleksa zapažamo najviše autobusa iz Bosne i Hercegovine, više onih iz FBiH. Iz Bihaća, Cazina, Velike Kladuše, Zenice, Tuzle, Banovića, ali i iz Republike Srpske: iz Banjaluke i Prnjavora...

Gotovo ista kolona Makedonaca, nešto manje Slovenaca i Hrvata, nekoliko iz Crne Gore i pojedinih delova Srbije. Beograđani su, uglavnom, pristizali gradskim ili sopstvenim prevozom. Do prepodneva, kako nas upućuju iz memorijalnog centra, kroz kapiju prema Kući cveća prošlo je 1.523 ljudi. Do kraja dana, sasvim su sigurni, proći će više od 2.000.

"Sećanje na Broza sve je življe", kaže nam Ema Smlatić iz Velike Kladuše.

Zašto?

"To me i unuk pitao... Kako zašto? Zato, jer da si ti, sine moj, živeo za Titova vremena, ne bi od mene penzionerke tražio džeparac, a zdrav si, prav i školovan".

Slikaju se, ljudi, za uspomenu ispred Kuće cveća. U knjigu utisaka upisuju reči zahvalnosti "Dok je bilo Tita, bilo je i žita"... Fotografije nastaju i uz Brozove biste u parku. Stegnute pesnice pred bronzanim Brozom. Savijaju se ruže oko njegovog vrata, darovi su na ulazu gde mu je večno počivalište. I tišina, kao nekad u onoj povorci maja pre 36 godina.

"Svake godine dolazim i dolaziću sve dok me smrt ne obori", govori nam Živko Mitrev, iz Kočana, Makedonija.

"I Jovanki ću doći 20. oktobra. Vi, deco, ne znate kako se živelo u SFRJ. Radnik je poštovan, seljak priznavan... naša država poštovana je u celom svetu. Kad kažeš Jugosloven svuda su ti vrata otvorena. Onda je neko odlučio da Jugoslavije više nema. Odlučio da se posvađamo, pobijemo i u krvi raspadnemo. A ja kažem: može bit', opet će je bit'."

Mojca Kanjiža iz Novog Mesta, Belma Huskić i Alen Golić iz Zenice su u to uvereni.

"Možda mi to nećemo doživeti, ali neko će, svakako, doživeti, jer, mi, koji pamtimo našu lepu bivšu zemlju, to saznanje prenosimo na decu i unuke", kaže Belma Huskić.

A Slobodan Aleksić sa Senjaka, rodom iz Vlasotinca, koji je kao dečak raznosio mleko po Dedinju, priča da je više puta sreo Tita i s njim razgovarao.

"Onako sam razgovarao s njim, kao da on nije Tito, a kao da ja nisam sirotan s juga Srbije", seća se. "Ej, samo kad bi nam se on vrnuo. Sve bi bilo drugačije."

Izvor: Večernje novosti