Живот са ХИВ-ом у Србији: У изолацији и страху од комшија

Живот са вирусом ХИВ-а за Лидију и Југослава Бончића из Бојника значи потпуну изолацију, а дискриминисана је, кажу и цијела њихова осмочлана породица, а дјеца нису носиоци вируса. Једини излаз виде у томе да оду из села.

Србија 29.04.2016 | 13:40

Убрзо након што је сазнао да је носилац вируса ХИВ-а, Југослав Банчић сазнао је и како његово окружење на то реагује.

“Кад се појавим на аутобуској станици, тог тренутка сви бјеже, нема никог. Као да сам тасманијски ђаво”, каже он.

Са таквим реакцијама суочавају се, каже свакодневно, и он и супруга, али и дјеца иако нису носиоци вируса. Доктор Миломир Љубић из бојничког Дома здравља један је од ријетких, кажу, на чију помоћ увијек могу да се ослоне.

Често се дешава да док је дијете на прегледу, они морају да остану испред врата. Због односа других у селу, све чешће остају код куће.

У посљедњих десет година тврде да је било и више инцидената. “Ја се плашим да неки дан не избије катастрофа. Ја имам два сина. Шта могу њих двојица против цијелог села? То нам је и полиција рекла: “Људи ми не можемо против села'”, каже Лидија.

У селу мјештани кажу да Банчићи од њих не треба да страхују.

Југослав је надничењем по селу, прије вируса, издржавао породицу. “Можете да замислите кад неће у њиву да ме прими вишње да берем”.

Они кажу, примају свакога али им нико не долази. Послије дужег времена данас пуно двориште.

“Желим да својим доласком ступимо у заједничку борбу против предсрасуда које постоје у Србији и да заједно мијењамо српско друштво и те табуе”, каже Душан Милисављевић, посланик и члан скупштинског Одбора за здравство и породицу.

Банчићи се боре већ десет године и највише би, кажу, вољели да оду из села.

“Да платим, па да легнем да се наспавам. Нама само што залаје куче ми изађемо да видимо шта је”, каже Лидија Банчић. На питање чега се боји, одговара: “Да нас не нападну. То се прича годинама и то ће неки дан стварно да буде”.

Извор: Н1