Прича - Ин мемориам: Кажете ми да је умро Кројф...

У четвртак је потврђено да је Јохан Кројф преминуо од канцера у 68. години. Легендарни фудбалер је заслужан за толико ствари у фудбалу да је безобразно од нас и тврдити да није више жив само зато што је преминуо.

Фудбал 29.03.2016 | 00:00

"На неки начин, ја сам бесмртан".

Кажу да није довољно само добро баратати лоптом, било то рукама или ногама, постизати голове, асистирати, освајати титуле, индивидуална признања, медаље, односно бити "само" успешан у спорту којим се бавиш. Да би ушетао у листу оних најбољих свих времена потребно је бити и самосвестан својих квалитета. Пуцати од самопоуздања, па макар то било и безобразно.

Гласно изговорити колико си добар и заплашити друге да то не изговарају олако.

Јохан Кројф је добро знао шта је урадио са фудбалом, није му био потребан нико од саиграча, познаника или новинара да му каже: "Хеј, ти си невероватан. Ти си човече променио фудбал". Био је дубоко свестан тога и добро је знао да нема много бољих од њега.

Да је елита.

Лако је могло да се деси и да следећу реченицу каже Јохан Кројф, али га је претекао филозоф Имануел Кант који је једном казао: "Смрти се најмање боје они чији живот има највећу вредност". Може се рећи да је Кројф за свој живот престао да се боји у двадесетим годинама јер је већ тада утицао на свет како би многи волели да јесу.

Због чега би се плашио?

Нису ретке фотографије на којима га видимо са цигаретом у једној, а флашом алкохолног пића у другој. Не у проводу, него одмах након завршене утакмице. Није се ни истуширао, а већ је време да се озноје плућа. Пушио је и три-четири пакле дневно. И то је сигурно за њега била врста доказивања. За њега је фудбалска утакмица био најбољи излазак, нигде се није проводио као на зеленом пољу између четири трибине.

У једном углу Јохан, а у другом Канцер. Борба је била непоштена и прљава. Да се тај канцер којим чудом претворио у људски облик и притом изазвао Јохана Кројфа на мушки, онај прави двобој један на један – какве би шансе имао...

Био би то најпрљавији дефанзивац кога можете да замислите.

Није му дозволио ни да назује копачке, упаше мајицу или пронађе ону са бројем четрнаест. Било би то чудовиште крвавих руку, нашиљених зуба, помућеног и злог погледа које нема никакво поштовање према ономе кога напада. Кројфа би било брига за све те ружне намере које чудовиште има са њим, колико гризе и колико га боли, и бос би успео да га баци на колена. Рецимо, Кројфовим окретом. Или би га ишутирао као ону паклу цигара у чувеној реклами.

Али, није било тако.

Болест га није пустила на његов терен. Није му дала никакву шансу да се брани. Болест је савладала човека који је толико лепих ствари оставио фудбалу да не би било погрешно ни када бисмо променили име фудбала у његово.

И, одакле почети?

Јохан Кројф био је једна од оних срећних генерација која је рођена након Другог светског рата. Сиромашна породица, отац заљубљеник у фудбал и стадион Ајакса на неколико минута од дома у којем је проводио ноћи, пошто је док се напољу "видело" играо фудбала са децом из улице.

Није му било потребно много времена да се са улице пресели на стадион који је био надомак куће, а трку за каријером убрзала је и рана смрт оца, па је желео да привреди дому у коме је само мајка радила и то као спремачица на стадиону.

Деби за први тим имао је 1964. године, а у стартној постави усталио се тек од наредне. За девет сезона у клубу, само три пута није био првак Холандије.

Са тренером Ринусом Михелсом и својим капитеном Велибором Васовићем успоставља "тотални фудбал", начин игре који Европа није видела до тада. Сви су играли све и тим је дисао као један. Чувене су офсајд замке које су правили на Светском првенству. Уз помоћ Јохана Нескенса, Руда Крола и Џонија Репа успоставља праву доминацију у Купу Шампиона, а након три освојена трофеја у том такмичењу одлази у Каталонију.

По Барселони су он и Ринус Михелс наставили да "шире" такав начин фудбала, али и у репрезентацији Холандије, са којом пак није освајао ниједно велико првенство.

Након пет врло добрих година у Барселони на кратко се преселио у САД, али у недостатку већих изазова играо је чак и за Леванте. У 34. години вратио се у Ајакс са мишљу да у клубу у којем је и поникао заврши каријеру.

Мало повреде, а мало и непоштовање, уследило је да бесан напусти клуб.

И то како.

Покуцао је на врата највећег ривала Фејенорда и упитао их да ли би у наредној сезони могао да буде њихов играч. Причао је касније током свог живота да се у тренерске воде упутио само зато што му је једном неко рекао "Никада ти нећеш бити тренер", што је било довољно да у њему проради инат. Исто је било и са Ајаксом који је проценио да је зрелији за "фотељу" него за капитенску траку и фудбал.

Трансфер је уздрмао читаву Холандију, а Кројф је још једном показао шта може да уради када се наљути, па и да појача највећег ривала ког Ајакс има. Није чак ни играо за фиксну плату, вероватно да докаже да му није стало до новца, већ је добијао проценат од продатих карата на "Де Кујпу". Не само да је помогао Фејенорду да освоји титулу те године већ је освојио и награду за најбољег играча Холандије.

А, погледајте како је само играо у својој 37. години.

Први играч који је дошао до три "Златне лопте" одлучио је да се опроба и као тренер. Опет је то било из ината. Водио је само Ајакс, Барселону и репрезентацију Каталоније, три места на којима је он светац. Тешко је и отимати се за нешто тако вредно, па га сви подједнако посвајају. Сувишно је говорити о трофејима и признањима, али је због његовог начина живота испаштало и здравље. Морао је да остави цигарете 1991. године, а из такмичарског фудбала се повукао још пре двадесет година.

Какву је то револуцију Кројф направио у Барселони?

Најбоље је показати на примеру из неке друге области из разлога што су садашње асоцијације на Барселону далеко другачије од оних пре тридесет година. Холанђанин би практично био човек, инвеститор, који би из љубави према Дачији сутра отишао у ту фабрику и казао им да ће уз помоћ њега за наредних неколико година производити БМW.

Успоставио би систем, пренео им знање, научио би их како да буду бољи. И били би.

Тако је и настала чувена школа "Ла Масија". Јединствени модел по коме се најталентованија деца уче фудбалу на начин на који ће се као од шале прилагодити ономе што демонстрира први тим Барселоне. Заједничким радом створена је нова филозофија у којој је поента победити и играти лепо.

Поставио је темеље таквог фудбала, а потом и утицао на многобројне његове бивше играче, децу која су пратила ту Барселони из деведесетих година. Пепа Гвардиолу је прогурао кроз млађе категорије, иако је физички био инфериоран у односу на остале, да би овај слушајући њега учио о фудбалу, а потом правио своју малу револуцију у фудбалу.

Али, није само то.

Јохан Кројф је утицао и на менталитет Каталонаца. Иако је године провео у Барселони нису то били људи са којима би кренуо да осваја титуле. Фалило им је карактера и победничког духа. Били су му потребни људи који се не предају већ играју до последњег издисаја. Када је 1988. године стигао у Барсу у тим је довео чак седам Баскијаца, а други су учили од њих. И обрнуто.

"Квалитет без резултата је бесмислен. Резултати без квалитета су досадни", говорио је Кројф.

Баш тај квалитет, лепота фудбала, била је ствар коју је стално трљао другим тренерима на нос. Поносно. Победу без квалитетне фудбалске представе није ни сматрао достојном пажње, те је због тога критиковао и Жозеа Муриња, а сумња се да је он имао велику улогу у томе да "Специјални" никада не седне на главну клупу на Камп Ноу, али и селекторе Холандије.

Замислите како је Јохану Кројфу "перјаници тоталног фудбала" било да гледа деградацију фудбала какву је Холандија представила 2010. године и то "само" како би победила. Финале са Шпанијом у којем су Најџел де Јонг и другари практично истукли Шпанце, али и изгубили, постидело је Јохана Кројфа и више од његовог сопственог пораза у финалу Светског првенства 1974. године.

У то време то се сматрало неуспехом генерације, практично су били означени као лузери.

Било је то савршено првенство за Холанђане све до финала када су Западни Немци били бољи и испред носа узели трофеј Светског првенства једном од најбољих тимова свих времена.

"Изгубили смо једну од најважнијих утакмица живота, али нам је то донело више славе него да смо само побеђивали. Сви су желели да ми играмо и побеђујемо, то је само појачавало пажњу, симпатије према нама. За четири недеље тог турнира нико није причао о победама или поразима - публику је само занимало да види тај лепи фудбал који смо ми играли. Тако да, није изговор, истина је - апсолутно ме није погодио исход те утакмице".

Тако и нас не би требало да погоди то што је исход утакмице коју је Јохан Кројф водио са канцером, а завршио се фаталним исходом по онога који је на себи носио дрес са бројем 14. Зато и не причамо о победама и поразима, само о оној лепој игри и свему оном лепом, а много је тога, што је Кројф оставио фудбалу.

Тотални фудбал, тики-така, Холандија, Ајакс, Шпанија, Каталонија, Барселона. Хуманитарна организација са преко 200 фудбалских терена, ко зна колико измишљених дриблинга и хиљаде важних реченица.

И онда ми кажете да је Јохан Кројф умро... Кажем вам - можда је умро, али то не значи да није жив.

ИГРАЧКА КАРИЈЕРА
Ајакс 1964-1973: 240 (190)
Барселона 1973-1978: 143 (48)
ЛА Астек 1979-1980: 23 (13)
Вашингтон 1980-1981: 30 (12)
Леванте 1981: 10 (2)
Ајакс 1981-1983: 36 (14)
Фејенорд 1983-1984: 33 (11)
Холандија 1966-1977: 48 (33)