Priča - In memoriam: Kažete mi da je umro Krojf...

U četvrtak je potvrđeno da je Johan Krojf preminuo od kancera u 68. godini. Legendarni fudbaler je zaslužan za toliko stvari u fudbalu da je bezobrazno od nas i tvrditi da nije više živ samo zato što je preminuo.

Fudbal 29.03.2016 | 00:00

"Na neki način, ja sam besmrtan".

Kažu da nije dovoljno samo dobro baratati loptom, bilo to rukama ili nogama, postizati golove, asistirati, osvajati titule, individualna priznanja, medalje, odnosno biti "samo" uspešan u sportu kojim se baviš. Da bi ušetao u listu onih najboljih svih vremena potrebno je biti i samosvestan svojih kvaliteta. Pucati od samopouzdanja, pa makar to bilo i bezobrazno.

Glasno izgovoriti koliko si dobar i zaplašiti druge da to ne izgovaraju olako.

Johan Krojf je dobro znao šta je uradio sa fudbalom, nije mu bio potreban niko od saigrača, poznanika ili novinara da mu kaže: "Hej, ti si neverovatan. Ti si čoveče promenio fudbal". Bio je duboko svestan toga i dobro je znao da nema mnogo boljih od njega.

Da je elita.

Lako je moglo da se desi i da sledeću rečenicu kaže Johan Krojf, ali ga je pretekao filozof Imanuel Kant koji je jednom kazao: "Smrti se najmanje boje oni čiji život ima najveću vrednost". Može se reći da je Krojf za svoj život prestao da se boji u dvadesetim godinama jer je već tada uticao na svet kako bi mnogi voleli da jesu.

Zbog čega bi se plašio?

Nisu retke fotografije na kojima ga vidimo sa cigaretom u jednoj, a flašom alkoholnog pića u drugoj. Ne u provodu, nego odmah nakon završene utakmice. Nije se ni istuširao, a već je vreme da se oznoje pluća. Pušio je i tri-četiri pakle dnevno. I to je sigurno za njega bila vrsta dokazivanja. Za njega je fudbalska utakmica bio najbolji izlazak, nigde se nije provodio kao na zelenom polju između četiri tribine.

U jednom uglu Johan, a u drugom Kancer. Borba je bila nepoštena i prljava. Da se taj kancer kojim čudom pretvorio u ljudski oblik i pritom izazvao Johana Krojfa na muški, onaj pravi dvoboj jedan na jedan – kakve bi šanse imao...

Bio bi to najprljaviji defanzivac koga možete da zamislite.

Nije mu dozvolio ni da nazuje kopačke, upaše majicu ili pronađe onu sa brojem četrnaest. Bilo bi to čudovište krvavih ruku, našiljenih zuba, pomućenog i zlog pogleda koje nema nikakvo poštovanje prema onome koga napada. Krojfa bi bilo briga za sve te ružne namere koje čudovište ima sa njim, koliko grize i koliko ga boli, i bos bi uspeo da ga baci na kolena. Recimo, Krojfovim okretom. Ili bi ga išutirao kao onu paklu cigara u čuvenoj reklami.

Ali, nije bilo tako.

Bolest ga nije pustila na njegov teren. Nije mu dala nikakvu šansu da se brani. Bolest je savladala čoveka koji je toliko lepih stvari ostavio fudbalu da ne bi bilo pogrešno ni kada bismo promenili ime fudbala u njegovo.

I, odakle početi?

Johan Krojf bio je jedna od onih srećnih generacija koja je rođena nakon Drugog svetskog rata. Siromašna porodica, otac zaljubljenik u fudbal i stadion Ajaksa na nekoliko minuta od doma u kojem je provodio noći, pošto je dok se napolju "videlo" igrao fudbala sa decom iz ulice.

Nije mu bilo potrebno mnogo vremena da se sa ulice preseli na stadion koji je bio nadomak kuće, a trku za karijerom ubrzala je i rana smrt oca, pa je želeo da privredi domu u kome je samo majka radila i to kao spremačica na stadionu.

Debi za prvi tim imao je 1964. godine, a u startnoj postavi ustalio se tek od naredne. Za devet sezona u klubu, samo tri puta nije bio prvak Holandije.

Sa trenerom Rinusom Mihelsom i svojim kapitenom Veliborom Vasovićem uspostavlja "totalni fudbal", način igre koji Evropa nije videla do tada. Svi su igrali sve i tim je disao kao jedan. Čuvene su ofsajd zamke koje su pravili na Svetskom prvenstvu. Uz pomoć Johana Neskensa, Ruda Krola i Džonija Repa uspostavlja pravu dominaciju u Kupu Šampiona, a nakon tri osvojena trofeja u tom takmičenju odlazi u Kataloniju.

Po Barseloni su on i Rinus Mihels nastavili da "šire" takav način fudbala, ali i u reprezentaciji Holandije, sa kojom pak nije osvajao nijedno veliko prvenstvo.

Nakon pet vrlo dobrih godina u Barseloni na kratko se preselio u SAD, ali u nedostatku većih izazova igrao je čak i za Levante. U 34. godini vratio se u Ajaks sa mišlju da u klubu u kojem je i ponikao završi karijeru.

Malo povrede, a malo i nepoštovanje, usledilo je da besan napusti klub.

I to kako.

Pokucao je na vrata najvećeg rivala Fejenorda i upitao ih da li bi u narednoj sezoni mogao da bude njihov igrač. Pričao je kasnije tokom svog života da se u trenerske vode uputio samo zato što mu je jednom neko rekao "Nikada ti nećeš biti trener", što je bilo dovoljno da u njemu proradi inat. Isto je bilo i sa Ajaksom koji je procenio da je zreliji za "fotelju" nego za kapitensku traku i fudbal.

Transfer je uzdrmao čitavu Holandiju, a Krojf je još jednom pokazao šta može da uradi kada se naljuti, pa i da pojača najvećeg rivala kog Ajaks ima. Nije čak ni igrao za fiksnu platu, verovatno da dokaže da mu nije stalo do novca, već je dobijao procenat od prodatih karata na "De Kujpu". Ne samo da je pomogao Fejenordu da osvoji titulu te godine već je osvojio i nagradu za najboljeg igrača Holandije.

A, pogledajte kako je samo igrao u svojoj 37. godini.

Prvi igrač koji je došao do tri "Zlatne lopte" odlučio je da se oproba i kao trener. Opet je to bilo iz inata. Vodio je samo Ajaks, Barselonu i reprezentaciju Katalonije, tri mesta na kojima je on svetac. Teško je i otimati se za nešto tako vredno, pa ga svi podjednako posvajaju. Suvišno je govoriti o trofejima i priznanjima, ali je zbog njegovog načina života ispaštalo i zdravlje. Morao je da ostavi cigarete 1991. godine, a iz takmičarskog fudbala se povukao još pre dvadeset godina.

Kakvu je to revoluciju Krojf napravio u Barseloni?

Najbolje je pokazati na primeru iz neke druge oblasti iz razloga što su sadašnje asocijacije na Barselonu daleko drugačije od onih pre trideset godina. Holanđanin bi praktično bio čovek, investitor, koji bi iz ljubavi prema Dačiji sutra otišao u tu fabriku i kazao im da će uz pomoć njega za narednih nekoliko godina proizvoditi BMW.

Uspostavio bi sistem, preneo im znanje, naučio bi ih kako da budu bolji. I bili bi.

Tako je i nastala čuvena škola "La Masija". Jedinstveni model po kome se najtalentovanija deca uče fudbalu na način na koji će se kao od šale prilagoditi onome što demonstrira prvi tim Barselone. Zajedničkim radom stvorena je nova filozofija u kojoj je poenta pobediti i igrati lepo.

Postavio je temelje takvog fudbala, a potom i uticao na mnogobrojne njegove bivše igrače, decu koja su pratila tu Barseloni iz devedesetih godina. Pepa Gvardiolu je progurao kroz mlađe kategorije, iako je fizički bio inferioran u odnosu na ostale, da bi ovaj slušajući njega učio o fudbalu, a potom pravio svoju malu revoluciju u fudbalu.

Ali, nije samo to.

Johan Krojf je uticao i na mentalitet Katalonaca. Iako je godine proveo u Barseloni nisu to bili ljudi sa kojima bi krenuo da osvaja titule. Falilo im je karaktera i pobedničkog duha. Bili su mu potrebni ljudi koji se ne predaju već igraju do poslednjeg izdisaja. Kada je 1988. godine stigao u Barsu u tim je doveo čak sedam Baskijaca, a drugi su učili od njih. I obrnuto.

"Kvalitet bez rezultata je besmislen. Rezultati bez kvaliteta su dosadni", govorio je Krojf.

Baš taj kvalitet, lepota fudbala, bila je stvar koju je stalno trljao drugim trenerima na nos. Ponosno. Pobedu bez kvalitetne fudbalske predstave nije ni smatrao dostojnom pažnje, te je zbog toga kritikovao i Žozea Murinja, a sumnja se da je on imao veliku ulogu u tome da "Specijalni" nikada ne sedne na glavnu klupu na Kamp Nou, ali i selektore Holandije.

Zamislite kako je Johanu Krojfu "perjanici totalnog fudbala" bilo da gleda degradaciju fudbala kakvu je Holandija predstavila 2010. godine i to "samo" kako bi pobedila. Finale sa Španijom u kojem su Najdžel de Jong i drugari praktično istukli Špance, ali i izgubili, postidelo je Johana Krojfa i više od njegovog sopstvenog poraza u finalu Svetskog prvenstva 1974. godine.

U to vreme to se smatralo neuspehom generacije, praktično su bili označeni kao luzeri.

Bilo je to savršeno prvenstvo za Holanđane sve do finala kada su Zapadni Nemci bili bolji i ispred nosa uzeli trofej Svetskog prvenstva jednom od najboljih timova svih vremena.

"Izgubili smo jednu od najvažnijih utakmica života, ali nam je to donelo više slave nego da smo samo pobeđivali. Svi su želeli da mi igramo i pobeđujemo, to je samo pojačavalo pažnju, simpatije prema nama. Za četiri nedelje tog turnira niko nije pričao o pobedama ili porazima - publiku je samo zanimalo da vidi taj lepi fudbal koji smo mi igrali. Tako da, nije izgovor, istina je - apsolutno me nije pogodio ishod te utakmice".

Tako i nas ne bi trebalo da pogodi to što je ishod utakmice koju je Johan Krojf vodio sa kancerom, a završio se fatalnim ishodom po onoga koji je na sebi nosio dres sa brojem 14. Zato i ne pričamo o pobedama i porazima, samo o onoj lepoj igri i svemu onom lepom, a mnogo je toga, što je Krojf ostavio fudbalu.

Totalni fudbal, tiki-taka, Holandija, Ajaks, Španija, Katalonija, Barselona. Humanitarna organizacija sa preko 200 fudbalskih terena, ko zna koliko izmišljenih driblinga i hiljade važnih rečenica.

I onda mi kažete da je Johan Krojf umro... Kažem vam - možda je umro, ali to ne znači da nije živ.

IGRAČKA KARIJERA
Ajaks 1964-1973: 240 (190)
Barselona 1973-1978: 143 (48)
LA Astek 1979-1980: 23 (13)
Vašington 1980-1981: 30 (12)
Levante 1981: 10 (2)
Ajaks 1981-1983: 36 (14)
Fejenord 1983-1984: 33 (11)
Holandija 1966-1977: 48 (33)