Република Српска у ишчекивању пресуде Радовану Караџићу

Прије пар дана Милорад Додик отворио је на Палама студентски дом који носи име по Радовану Караџићу, коме ће Хашки трибунал изрећи првостепену пресуду 24. марта.

Република Српска 23.03.2016 | 21:51

Реакције на овај догађај биле су различите. Једни су били огорчени, други поносни, а само ријетки су осјећали стид.

Независно од тога шта осјећамо према овом догађају, он има снажан политички контекст, који су званичници Републике Српске већ најавили, тврдећи да је пресуда, која вјероватно неће бити ослобађајућа, политичка, што би требало да значи исполитизизована, без стварне одговорности. Уз то наравно иде и стандардна прича о угрожености српског народа, о процесима који се воде само против Срба, угрожености Републике Српске.

Чињеница да су политичари из Републике Српске годинама одбијали сарадњу са Хашким трибуналом, па му тако нису достављали ни податке о злочинима почињеним над Србима, давно је пала у заборав, уосталом као и чињеница да ти исти политичари годинама нису признавали Дејтонски устав.

Прича о Дејтонском уставу као "светом слову", почиње заправо са Милорадом Додиком, након што је пропао Априлски пакет уставних промјена. Додик је дао свој пристанак, али цијели пројекат срушио је Харис Силајџић.

Дејтонски устав, као дио Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини никада није прошао парламентарну процедуру, па је тако октроисани устав. Априлски пакет уставних промјена био је спреман да ту процедуру прође јер је постојала политичка воља. Република Српска би тим промјенама доста изгубила, но како год се звала или била органозована унутар БиХ, добила би пуни легитимитет.

Додик је био свјестан да ће једном Радован Караџић стићи у Хаг, зато је, између осталог, и пристао на овај компромис, али знао је то и Силајџић, па је све оборио и на изборе изашао са слоганом "100% БиХ". Додик, је након тога, маневром прагматичног политичара окренуо своју политику према СДС-овом рецепту и мудро прогласио Дејтонски устав "светим".

Када на то погледамо из ове перспективе, свјесни да Караџићева пресуда неће бити ослобађајућа, без обзира каква била, она ће укључивати и политичку одговорност. То значи да ће пресуда првом предсједнику Републике Српске отворити питање њеног легитимитета.

Да појасним, поред кривичне одговорности која третира само дјело и његовог починиоца, када је у питању рат, постоје још командна и политичка одговорност. Без политичке одговорности не би ни постојао геноцид јер он укључује управо политичку одлуку, односно намјеру за уништењем дијела или цијеле једне од четири заштићене групе: националне, етничке, вјерске или расне групе. Уколико би се радило о злочину против човјечности, треба знати да је и у овом случају укључена намјера, која је политички чин.

Када је самопроглашена Република Српска, како се то често истиче, вољом српског народа, сасвим је ирелевантно, јер је дио легитимитета добила тек Дејтонским уставом. И када је дио мировног споразума, устав је политички акт, а политичка одговорност за ратне злочине њеног првог предсједника, ставља Републику Српску у позицију ентитета који је настао на злочину. Кривична одговорност санкционише се затворском казном.

Тиме би питање ревизије "светог слова" Дејтонског устава, требало постати само питање времена.

У том контексту треба посматрати догађај око студентског дома, али и онај много озбиљнији, формирање резервног састава полиције Републике Српске.

И поред тога што је варијанта у којој би се карте ставиле на сто, а Босна и Херцеговина подијелила на три ентитета најизвјеснија, на шта упућује и договор око подјеле Мостара, сигурно би одговарало ХДЗ -у, а ни СДА се не би претјерано бунила, треба имати на уму и неке друге могуће сценарије.

Радикализација односа између Бошњака и Срба, коју политичари оба народа "хране" свих ових 20 година од рата, чини се никада није била гора. Поред тога и унутар тих народа је видно скретање ка екстремизму, које прати опште сиромаштво.

Договор о подјели, у оквиру које би Република Српска опстала, сада са пуним легитимитетом, за жртве би представљао практично задњи ударац у трагању за бар малим дијелом правде, али политика је курва, а правда за жртве није укључена у политичка рјешења.

Стабилност регије, односа са Србијом и придруживање Европској унији ове двије државе, за Брисел су важнији од пресуде Караџићу, јер процес придруживања укључује обавезу да домаћи правосудни систем заштити право жртве и санкционише ратне злочине.

Стога се не треба чудити ако би све оно што би требало бити по праву и правди само питање времена, постане политички договор који ће не само заштити наше политичаре од питања одговорности за криминал и корупцију, већ и учврстити њихове позиције.

У сваком случају, пресуда Радовану Караџићу биће најважнији догађај након потписивања Дејтонског мировног споразума и проузроковаће сасвим сигурно политичке посљедице. Надам се да ће неке друге изостати.

Извор: Импулс