Генерале Савчићу, није српски ћутати!

Власти Републике Српске годинама противзаконито и крајње брутално газе права борачке популације. На ред су дошли у српски полицајци!

Пишем овај текст, а знам да ће ми се „обити о главу“ као и многи претходни. Но, Борачка организација, Савез Синдиката и све те „душебрижничке организације“ просто ћуте и окрећу главу од правног насиља над својим чланством. Ја тако не могу. Није српски ћутати!

Посљедњих мјесеци медији ревносно преносе како МУП Републике Српске намјерава подмладити сопствене структуре, како намјерава запослити око 500 младих полицајаца. Наоко одлична и сврсисходна активност наших власти.

Ипак, само наоко! Нико не говори о плану власти да током текуће године пензионише чак 700 активних полицајаца, а како је кренуло – највјеројатније и много више. Исто тако нико не говори да се пензионисање врши уз грубо кршење права, те да се у 100 одстотном обиму односи на ратне припаднике полиције. Полицајци, који су најљепше године своје младости провели у одбрани Српске, данас доживљавају да се њихова борба користи за кршење права каква им гарантују устав, међународно право и закони. Накад незамисливо, а данас реалност!

Елем, кренимо редом. До прошле године у Српској је важио закон према ком полицајци нису могли бити пензионисани прије навршених 55 живота, а без обзира на дужину радног стажа. Актуелна власт је из само њима знаних разлога донијела такав закон. Тако су наши полицајци, познавајући и поштујући закон, улазили у кредите, слали дјецу на школовање, па и по потреби себе дошколовавали, те започињали разно-разне егзистенцијалне пројекте какве им је живот наметао. Рачунали су како ће до пензионисања затворити финансијске конструкције. Међутим,посљедње законске измјене укидају добну границу и дужину стажа позиционирају као примарни однов пензионисања. То је био почетак перфидне акције кршења загарантованих права.

Сљедеће на шта су полицајци Српске рачунали јесте чињеница да им посебни-ратни стаж никада није био уплаћен. Начелно, радник се на тај стаж могао позвати уколико је желио пензионисање, али то није урачунавано у обрачунску масу. Многи су се тог стажа чак одрекли обзиром да био није уплаћен, а управо министарство је сачинило унифициране обрасце изјава одрицања. На тај начин МУП је нешто уштедио умањивањем права накнада по основу дужине пензионог стажа. Са друге стране, полицајци су рачунали да је питање посебног-ратног стажа адактирано. Данас дознају како су се грдно преварили!

Посљедњих мјесеци запослени у МУП-у већ су навикли да учестало долазе спискови радника који испуњавају услове за пензионисање. Већина обухваћених овом мјером указивала је на незаконитости и неправилности поступка, а понајвише у домену посебног стажа. Но, наше власти су схватиле како оваквим мјерама неће постићи зацртане циљеве, тако да почињу примјењивати некакве одлуке и тумачења каква немају много везе ни са здравим разумом, а камоли са правом. Иако су у буквално стотинама случајева прихватиле да се радници могу изјавама одрећи посебног стажа, провели о томе управне поступке и донијели адекватна рјешења, одједном наше власти доносе одлуку да се запослени не могу одрећи ратног стажа. И тај стаж одједном радницима обрачунавају иако никада није уплаћен и обрачунаван у домену права на накнаде, иако није обавезан (!).

Са правног становишта понашање власти је готово несхватљиво. Замислите, стечено право преводе у обавезу. Такво понашањезабрањено је нашим уставом и имплементираним међународним конвенцијама, али проблем је у томе што се овде право ионако не поштује. Министарство даноноћно сачињава спискове радника за пензионисање, а о ком броју је тачно ријеч тешко је и наслутити. Углавном, засигурно можемо говорити о много већем броју од првобитно укалкулисаних 700 радника. При том, МУП Републике Српске за утврђивање основаности поступка не користи податке Фонда ПИО, него своја произвољна и незаконита тумачења и квазичињенице.

Сад, запитајмо се какве рефлексије производи описано понашање власти.Наши борци-полицајци сопствено учешће у рату доживљавају као својеврсну казну, као „основ“ за кршење њихових права. Нити један једини борац није ступио у рат ради стварања друштва које ће кршити његова права, а то се овде недвосмислено догађа. Наши полицајци су патриоте и то су посљедњих двије и по деценије небројено пута недвосмислено доказали. Можемо само замислити како доживљавају овакав атак власти!

Погледајмо и како ће се описано понашање Режима рефлектовати на плану социјалних и егзистенцијалних димензија. Наш полицајац је оптерећен кредитима, хранилац је породице, а и са досадашњим примањима таворио је у страшним егзистенцијалним проблемима. Сад ће његова примања буквално преко ноћи са 1 000 пасти на 400 марака. Тим износом неће моћи подмирити ни кредитне обавезе, а о другим аспектима живота да и не говоримо. Можемо слободну рећи да оваквим поступцима борце претварамо у сиротињу, у социјалне случајеве. Питам: због чега? Само зато што су се борили за Републику Српску и српски народ! Жалосно!

Бољи познаваоци прилика знају да МУП Републике Српске константно крши права и прописе у домену накнада. Тако мјесецима касне или уопште не уплаћују накнаде превоза, јубиларних плата и ино. Све чешће запослени тужавају министарство и на тај начин остварују права. Радници приликом пензионисања имају право на отпремнину у износу од шест плата, али се ни ова обавеза не поштује. Пракса је да полицајца „шутну“ на улицу и оставе без икакве егзистенцијалне сигурности. Већ данас са сигурношћу може се рећи да ће пензионисани полицајци захваћени овом „мјером“ владе отпремнине добити само уколико туже послодавца.

Но, најжалосније је што ово није први бруталан напад ове власти на борачку популацију Српске. Подсјетићу да је Српска својевремено донијела закон у ком је најнижа пензија борца прве категорије била загарантована на износ од близу 500 марака. Тиме су борци били просто стимулисани на пензионисање и на хиљаде њих су такво право искористили. И онда власт мијења закон тако да пензије бораца буквално полови, или умањује чак на износе мање од половине загарантоване пензије. Хиљаде бораца тешко је оштећено оваквим понашањем власти, но, подсјетићу како је и овде чињено тешко кршење стечених права. Конкретно, у Српској (и у БиХ) је забрањена ретроактивна примјена права. Новим законом не могу се одузимати права стечена на основу претходног закона и то поново гарантују устав и међународне конвенције. Проблем је само што за наше власти устав и право не важе!

На крају морам и себе и јавност запитати: какве рефлексије по друштво може произвести овај посљедњи удар власти на борачку популацију? Рацијум указује како је очекивати озбиљан друштвени бунт, док искуство имплицира да ће и ова ујдурма проћи непримјетно. Како год, први чију реакцију очекујем јесте предсједник Борачке организације Миломир Савчић. Њему поручујем: Генерале није српски ћутати!

Аутор: Борислав Радовановиц