Зашто сат траје баш 60 минута, а минут 60 секунди?

Ко је први прописао поделу дана на 24 сата, а ових на шездесет минута?

Занимљивости 16.02.2016 | 07:00

Многи историчари сматрају да су Египћани били прва цивилизација која је поделила дан на мање делове. Први сунчани сатови заправо су били кочићи постављени једноставно како би се пратило време, а око 1500. године пре наше ере, Египћани су развили напредније сунчане сатове. Наиме, шипке у облику слова Т постављене су на тло, а период између изласка и заласка сунца био је подељен на 12 делова, што одражава староегипатски дуодецимални систем. Сунчани сатови „најновијих генерација“ полако су почели да прате оно што данас називамо сатима. Међутим, иако су сати у току дана били (мање-више) једнаки, они нису трајали исто целе године: рецимо, летњи сати су трајали дуже него зимски.

У свету без вештачког осветљења, дан и ноћ били су супротстављени толико да готово да нису ни сматрани истим даном. Ноћ, део дана у којем није било сунчеве светлости ни сенке, није било лако поделили у фазе и пратити. Међутим, у време када су први сунчани сатови почели да се употребљавају, египатски астрономи су почели да посматрају 36 звезда које су делиле небески свод на једнаке делове. Ноћ се могла пратити појављивањем 18 од ових звезда, а три су се распоређивале тако да се виде у сумрак. Мркли мрак је обележавала појава 12 звезда, захваљујући чему је ноћ подељена на 12 делова. У време Новог краљевства, овај систем је упрошћен тако што су се за временску оријентацију користиле само 24 звезде, од којих је 12 обележавало ноћ. Тада се користила и клепсидра (водени сат), можда и најпрецизнији начин за мерење времена у свету прошлости.

Када су и дан и ноћ подељени у по 12 делова, рођен је концепт дана који се састоји од 24 сата.

Ипак, јасно утврђено трајање сваког од сати који чине дан није заживело све до хеленистичке ере, када су грчки астрономи почели да користе такав систем за своје теоријске прорачуне. Хипарх с Родоса и други астрономи примењивали су астрономске технике које су развили Вавилонци. Њихови прорачуни ослањали су се на сексагезимални систем (заснован на броју 60), који су наследили од Сумера. Како пише Сциентифиц Америцан, још увек није познато због чега је одабран баш број 60, али је он био погодан за изражавање разломака – 60 је најмањи број дељив с бројевима 2, 3, 4, 5, 6, 10, 12, 15, 20 и 30.

Грчки астроном Ерастотен користио је сексагезимални систем како би поделио круг на 60 делова док је радио на раном систему географске ширине. век касније, Хипарх је прописао паралелне линије географске ширине, које одговарају геометрији Земље. Такође је развио систем линија географске дужине. Његов рад је објаснио је и проширио Клаудије Птоломеј, који је живео на прелазу с првог на дурги век наше ере, тако што је 360 степени географске ширине и дужине поделио на мање сегменте. Сваки степен подељен је на 60 делова, а ови даље на још 60 мањих. Први део – партес минутае примае – или први минут, постао је познат као, једноставно, минут. Сегмент унутар њега – партес минутае сецундае – постао је познат као секунд.

Међутим, сат од 60 минута није се одмах нашао на сатовима. Часовници су приказивали сате подељене на половине, трећине, четвртине и понекад чак на дванаестине, али никад на 60 делова. У античким временима, много пре појаве механичког сата, није за ширу јавност било практично узети у обзир и минуте.

Б 92