Скривени мемоари биће објављени у Лондону...

Јованка Броз је наводно записала и сакрила пет тајни, каже београдски режисер Милан Шарац, који је био близак с њом.

Регион 30.01.2016 | 07:10

МИлан Шарац тврди да је последњи чувар највећих тајни Јованке Броз и Јосипа Броза Тита! За портал Еxпресс он је рекао да је његово дружење с Јованком Броз почело пре више деценија, након Титове смрти:

Било је то у време кад је она већ била исељена из виле у Ужичкој улици у вилу у Булевару мира где је практично била у изолацији.

Односно била је под пуном контролом државних служби. Код ње сам први пут отишао по препоруци нашег заједничког пријатеља Ђоке Јованића, иначе њеног ратног команданта из 6. Личке дивизије...

Ђоко Јованић умро је 2000. у Београду, а управо је он пре смрти потврдио једну од прича о љубави Броза и Јованке. Позната као партизанка Мара, Јованка је Јосипа Броза Тита упознала током немачког десанта на Дрвар 1944. године. Одмах након завршетка Другог свјетског рата тадашњи шеф Титове полиције Александар Ранковић је затражио да му пошаљу групу девојака за рад у кабинету Јосипа Броза Тита, па је међу 50 кандидаткиња стигла и Јованка. Ранковић је наводно одабрао пет девојака и представио их Титу. Не зна се да ли се Броз сећао Јованке из Дрвара, али му се баш она свидела. Тада је имала 24 године.

Шарац ју је упознао 30 година касније, али каже да су се силно зближили:

Интензитет нашега дружења је зависио од политичким услова у земљи. Ако су били бољи, моје посете су могле бити чешће. Свака посета је мораола бити најављена и евидентирана. Али имали смо веома интензивну телефонску комуникацију. С Јованком сам причао баш о свеми свачему...

На питање је ли му повјерила и најделикатније тајне, Шарац за Еxпресс каже:

Причали смо о свему и свачему, и о најделикатнијим стварима. Пристојни људи никада не откривају драстичне ствари ни интимне детаље. Оно што јавност највише занима верујем да ће сазанати из њених мемоара. За ваше новине могу рећи неке занимљиве ствари, лагане пикантерије. Почетком шездесетих година, мислим да је била 1963. Тито и Јованка су били у посети САД-у, односно америчком председнику Кенедију.

На пријему је Кенеди назвао Тита “највећим предсједником савременог свијета”. Тито је скромно узвратио да он то ипак није јер је председник једне мале земље, а да је највећи председник савременог свијета, председник САД-а, најмоћније државе света. Онда му се Кенеди почео жалити како има великих проблема, чак и расне дискриминације. Говорио је о радничким демонстрацијама и синдикатима као великом проблему, на шта му је Тито шеретски одговорио да у Југославији проблеми тога типа не постоје.

Мени је добра прича с костобранима или штитницима за потколеницу за фудбалере. Тито је имао пудлице које су га често гризле за ноге и сетио се да би то могао решити тим штитницима. Рекао је да му позову генерала Зекића који је тада био предсједник ФК Партизан и да му Зекић донесе костобране. После није имао проблем с пудлицама...

Владимир Дедијер, најзначајнији Титов биограф, веровао је да је Јованка написала “све што је имала важно да каже”, да је успела да завара чуваре Титовог дела и да је текстове скривала у веш-машини и тако их спасла од полицијске запљене. Дедијер је говорио да је она успела да своје мемоаре прокријумчари пријатељима у Индији, и да их уручи Индири Ганди, која јој је обећала да ће тамо бити преведени и објављени послије Јованкине смрти.

Али Индира Ганди је трагично скончала пре Јованке, а страх од мемоара скривених у Делхију се ширио комунистичким државним врхом и после Титове смрти. Недуго пре него што ће Индиру Ганди убити њени телохранитељи 1984. године, она је наводно одговорила југословенском државном врху да мемоари никад нису дошли до ње. Праву истину је можда, однела у гроб.

Шарац је дубоко уверен да постоје мемоари, али писани и годинама послије смрти Индире Ганди:

Мемоари су стварност, то знам. Они постоје. Ја сам сигуран да ће бити објављени, али је тешко овога тренутка казати кад ће се то догодити и где. У Лондону, Вашингтону. Можда чак и у Загребу. Исто тако мислим да неће до објављивања проћи много времена јер живимо у свету где је и за најосетљивије процесе време скраћено.

Мит о мемоарима ширили су људи којима њихово појављивање никако није одговарало па су се појављивале разне дезинформације. Што би мемоари могли новога открити о Јованки? Шарац појашњава:

Јованка је од удаје за Тита почетком педесетих била његова супруга, али и његов чувар, терапеут, стилисткиња, и оно што би могли назвати добри кућни дух. Она је о њему водила рачуна много више него што је он то тражио. То се нарочито добро видело кад су неки политички фактори, због његових поодмаклих година, почели да га дозирано информишу о стању у земљи. Она је тада преко својих људи и канала била детаљно информисана о свему - говори Шарац и тако посредно потврђује сумње да је Јованка имала своје људе у тајној служби.

Јасно, то јој је касније закомпликовало живот, људи попут Доланца и Љубичића су је склонили из јавнога живота интригама и обмањивањем самога Тита, тврдећи да Јованка жели да преузме власт у земљи - благонаклоно ће Шарац о Јованки, премда је готово све о завери Јованке и свађи с двојицом јаких људи, Доланцом и Љубичићем, одавно објављено. Али шта он зна о осталих пет тајни које наводно крију њезини мемоари?

Према ономе што сам разговарао с Јованком, мемоари садрже минимално пет одговора на питања која су занимљива и данас, а неки људи који су још међу живима не би желели да они буду објављени: зашто је смијењен Ранковић, гдје су посмртни остаци Драже Михаиловића, ко је у партизанима радио за Павелића и НДХ, а тко у усташама за партизане...

Ту су, претпостављам, и непознате чињенице из Титове биографије?

Наравно да ту сигурно постоје још бројне ствари с којих још није скинут вео тајне. Знате, последњи сам пут разговарао с Јованком три дана пре одласка у болницу из које се више није вратила. Било је лето 2013. Питао сам је хоће ли говорити за моју књигу “О животу и смрти”. И пристала је. Питала ме је тада за још неке наше заједничке пријатеље и ту је разговор био завршен. Био је то сигурно наш најкраћи разговор јер је то обично трајало најмање пола сата.

Истински је веровала само Стеви Крајачићу

У Јованкином животу посебно место је имао Стево Крајачић, послератни шеф ОЗН-е у Хрватској. Зашто јој је толико био важан:

Са Стевом Крајачићем Тито и Јованка су имали необично пријатељски, топао и неформалан однос. Јованка је тврдила да је Стево био искрен, прави Титов пријатељ и да су се они изузетно добро разумели. Има људи који тврде да је Стево Крајачић сачувао Тита од Стаљинове казне и освете. Било како било, њихов је однос био по свему посебан.

Шарац не крије да је Јованка оставила снажан утисак на њега. Ипак, јавност је подијељена: једни је доживљавају даму, а други као Титову тлачитељицу жељну моћи. Ко је по Шарцу била Јованка каже:

Била је дама, у то не треба сумњати. Неки су је вероватно друкчије описивали, односно тако какво ви кажете, али то су углавном људи ‘с двора’. Она није трпела нерад и неодговорност и верујем да људима ‘с двора’ због тога није било лако. Иначе наш велик вајар и пријатељ мог деда Ђуре, Иван Мештровић, приликом последњег доласка кући, кад сам ја био дечак, причао је моме деди да му Јованка личи на даму "рођену на бечком или руском двору".

Јованка је за живота јасно давала до знања шта мисли о Стани Доланцу. Није га могла видети ни нацртаног.

Ни Тито ни Јованка га нису волели. О томе како је настрадао Ђурековић заиста не знам, мислим да се то догодило неколико година након Титове смрти. Доланца сам, иначе, јако слабо познавао и доживљавам га као лошу особу.

Шарац је још за време Јованкина живота планирао да напише књигу о њој “О животу и смрти”. Није стигао. Што је с књигом данас, каже:

Књига је готова, односно њено друго издање ћу брзо штампати. Предговор за књигу су писали Душан Ковачевић велики српски драмски писац и митрополит Амфилохије Радовић, а поговор професор с Харварда Влада Петрић. Јованка ће бити у књизи, без обзира на то што за њу није ексклузивно говорила. Читаоци ће онде моћи да виде и њен портрет који је направио највећи живи српски сликар Михаило Ђоковић Тикало. Иначе, пре Тикала, Јованку је од сликара портретирао једино Божидар Јакац. То ће књизи дати додатну вредност.

Титов биограф Владимир Дедијер је описао да се Јованка заправо срамила свога родног личког краја. Што је мислила о Хрватима, а што о Југославији, братству и јединству.

Била је истинска Југословенка и имала је поштен однос према свим народима. Никад нисам приметио да о Хрватима мисли друкчије него о Србима или Словенцима или пак муслиманима. Имала је посебан однос према Лици и свом завичају, али је то нека друга прича. Дакле, прије свега је била Југословенка.

А какав је био Титов однос према Југославији каже:

И он је био истински Југословен и еманципатор. Сматрао је да само развојем и просвећивањем Југославија може опстати. Исто тако је сматрао да треба непрекидно радити реформе и ослањати се на широку подршку радничке класе.
Највећу даму Југославије сумњичили су за сурадњу с Гестапом.

То су глупости и то спада у сферу дворских интрига. Та се прича веројатно појавила пред њену изолацију, тамо, 1977., 1978.

Шарац оповргава и приче које круже годинама о томе како је Јованка била дио полицијске завере против Тита. Каже да му је она била потпуно одана и да јој је Тито значио више од живота.

Две деценије после Титове смрти Венцелав Ценцић у књизи ‘Титова последња исповест’ је објавио је неку врсту Титове политичке опоруке у којој описује како је се Тито заправо противио Уставу 1974.

Био је за Устав мада је било отпора. Па амандманима из 1968. он је покренуо уставну реформу. Ипак, био је изненађен количином национализма у Југославији и морао кратко време попустити пред догматским структурама у партији и војсци. Но Устав је донет 1974. и без њега то не би било могуће - закључује Јованкин пријатељ.

Она је у децембру 2009. године повукла свој последњи политички потез пре смрти: сат и по је разговарала с отправником америчке амбасаде, тврди тајна депеша Wикилеакса. Удовица Јосипа Броза Тита у разговору је напала Русе и рекла како их Тито никада није волео, додала је да Словенци никада нису били посвећени југословенској идеји. Напала је и оне који су заслужни за њен кућни притвор пре 23 године и тиме негирали да је она Титов наследник.

Информацију је с Wикилеакса први пренео београдски Блиц, објавивши како је тај састанак у амбасади организован на идеју министра Расима Љајића, јединог човека који је, према мишљењу Јованке Броз, способан да води Србију. То је био први састанак Титове удовице с једним страним дипломатом још од 1977. године, када је стављена у кућни притвор. Титова удовица поновила је да је заверу да буде у притвору 1977. сковао Стане Долац.

Тито је, каже, био преслаб да би сам преокренуо ствар. Јованка Броз је Американцу открила да је током рата организовала два састанка између Тита и Драже Михаиловића.

Причали су и спавали један поред другог на простиркама од сламе - испричала је Јованка. Следећег јутра, ипак, цели Титов круг сарадника био је готово потпуно избрисан када је дигнут у ваздух мост којим су пролазили. Јованка је рекла да је било јасно да су Михаиловић и четници желели да искористе преговоре да уклоне Тита и да после тога више није било преговора.
Јованка се образовала код московских обавештајаца

О односу Тита и Јованке први је истраживао и писао контроверзни писац и новинар Перо Симић. Али његов сензационалистички приступ историчари су често оспоравали: Свеједно, испоставило се неретко да је Симић био прилично прецизан у описима најзанимљивијих детаља из Титове бигорафије.

Недавно је Симић објавио и тајне белешке најпознатијег Титовог биографа Владимира Дедијера, тврдећи да оне доказују да је Броз за вријеме Шпанског грађанског рата био вођа злогласне јединице НКВД-а за ликвидацију неподобних комуниста, али откривају и велику Јованкину тајну која казује да је уочи доласка на место Титове личне секретарице девет месеци провела на школовању у московској обавештајној академији Ðержински.

Владимир Дедијер је то забележио у разговору с чувеним двојним руско-југославенским агентом Јосипом Копинићем који је поткрај осамдесетих Дедијеру сведочио да је Иван Стево Крајачић, послератни шеф ОЗН-е у Хрватској, Јованку средином 1945. послао у Москву на деветомесечно “школовање” на московску обавештајну академију.

За Јованку Броз се до сада често нагађало да је радила за стране обавештајне службе, а како каже Перо Симић, ово откриће баца сумњу да су њени налогодавци били у Москви и можда до краја разоткрива и мистерију о њеном наглом уклањању из друштвено- политичког живота Југославије неколико година пре Титове смрти.

Извор: Еxпресс