Снимци последњих Хитлерових дана

Нови документарац 'Дан када је умро Хитлер', који је премијерно приказан почетком недеље, открива интервује с Хитлеровим преживелим особљем као и снимке који никада пре нису били приказани.

Свијет 18.11.2015 | 21:20

Многи још увијек не верују да је Њујорк Тајмс на Твитеру питао своје читаоце да ли би убили бебу Хитлера, да се могу вратити у историју. Колико су тиме узбуркали јавност довољно говори чињеница да је и амерички председнички кандидат Џеб Буш сав поносан изјавио да "Би!", док је Бен Карсон само тихо коментарисао да он није за побачај.

Будући да нико нема времеплов, сконцентрисали смо се на питање које такође изазва контроверзе у неким круговима: како је Хитлер умро?

Кад је почео Нирнбершки процес, шест месеци након краја рата, многи нису били сигурни да ли је Хитлер заиста мртав. За то су увелико били криви Руси који су тврдили да је диктатор напустио Берлин, а кад је амерички председник Хари С. Труман на Постдамској конференцији директно питао Стаљина да ли је Хитлер мртав или не, Стаљин је одговорио: "Не!".

Тако је 1947. године нирнбершки судија и амерички адвокат Мајкл Мусмано кренуо у мисију доказивања да је Хитлер мртав. Током две године, причао је с више од 100 људи широм Немачке, интервјуисао је многе преживеле чланове Хитлерове војске и цивилне раднике који су сведочили о последњим данима великог диктатора у његовом бункеру.

1948. године, Мусмано је неке од својих сведока чак и интервјуисао, а кад је умро, 1968. године, његова породица је одлучила сву заоставштину да донира Универзитету Дјукејн у Питсбургу. Ту се налазила и јастучница из Хитлеровог бункера, бројни текстови и колекција филмова који годинама нису дирани.

Ти филмови су напокон пребачени на ДВД-е 2007. године. Тада је откривено да је Мусмано снимио свих 22 интервјуа са сведоцима који су из прве руке препричали Хитлерове последње дане, све до (и укључујући) дан(а) кад је починио самоубиство, 30. априла 1945. године.

Део Мусманових фасцинантних снимака приказан је као део специјала ког је Дер Спиегел монтирао 2013. године, а Американцима су оне први пут биле доступне тек синоћ, као део документарца 'Тхе Даy Хитлер Диед'.

Документарни филм се састоји од одглумљеног дела пред смрт највећег крвника, као и продуженог дела Мусманових интервјуа из 1948. године.

Документарац почиње 20. априла 1945. година, на Хитлеров 56 рођендан, те посљедњи пут кад је нацистички вођа виђен или снимљен у јавности. Тај дан је Хитлер напустио свој бункер само како би доделио Гвоздене крстове Хитлеровој младежи за јуначку обрану Берлина пред напредујућим Совјетима.

На снимцима се види како се Хитлер рукује с дечацима и како их тапше по раменима, након чега се враћа у бункер, тајно скровиште у ком је провео своје последње тренутке. У том бункеру налазило се 16 просторија, а једини показатељ времена био је сат Хитлеровог деде који се налазио у Хитлеровој канцеларији.

Хитлер је одржавао састанке у минијатурној 3x5 метара великој соби, с 15 генерала, при чему је једино главни шеф смео да седи.

Један од људи који су тамо били присутни био је и аристократа Барон фон Лоринговен, који се никад није прикључио нацистичкој странци, а касније је испричао Мусману: "Нико се није усудио да спомене пораз Хитлеру. Ако бисте то учинили, могли сте очекивати смрт. Уз то, и цела ваша породица би била у опасности. Он се и даље надао и спомињао је тајно оружје, као и раздор међу Савезницима".

Али према речима Хитлерове секретарице Гертруда Јунге, која је почела да ради за њега с 22 године, 1942, како су се Совјети почели приближавати, тако су почеле и приче о самоубиству.

"Након 22. априла, стално је причао о самоубиству. И то на такав начин да није било сумње да му се ближи смрт. Планирао је да узме отров, истовремено се убијајући пиштољем", објаснила је Јунге.

"Био је јако лошег здравља. Годинама је узимао лекове, таблете и ињекције. Током последњих дана, руке су му се непрестано тресле. Пред странцима би то покушавао да сакрије, па мислим да се мало стидео тога."

Јунге је изјавила да је Хитлер наредио да му испразне сеф и да запале сав његов садржај, осим његовог верног пиштоља Валтера ППК 7.65.

"Рекла сам му да ако планира умрети да би најбоље место за то било у рату, водећи своје људе. Али он је рекао да се боји да би га само ранили и ухватили, а затим би га се Руси дочепали.

23. априла, Хитлеров министар пропаганде, Јозеф Гебелс и његова супруга Магда, изјавили су да не желе да живе након што више не буде фирера, те су се читав дан договарали о томе како ће умрети. Тада су одлучили да ће, заједно са собом, отровати и своје шесторо деце, од којих је најстарије имало свега 13 година.

28. априла, у 22 сата, Совјети су били свега 500 метара удаљени од бункера. Како би ствари биле још горе, Хитлер је сазнао да га је Хајнрих Химлер, челник СС-а, издао и да се покушава нагодити с Американцима.

Због тога је Хитлер тотално полудео и, према тврдњама фон Лоринговена, наредио је да се Химлеров представник у бункеру, генерал Фегелајн, упуца. Фегелајн је пак био и рођак од Еве Браун, чија је сестра чекала Фегелајново дете, па иако је Ева преклињала Хитлера да га остави у животу, овај није посустао.

Те ноћи Хитлер је почео да саставља детаље своје опроштајне поруке и политички тестамент које је записивала Јунге, а у којима је навео да су Јевреји проузроковали рат, да жели да се његово тело кремира и да његов народ мора наставити с борбом и након његове смрти. Додао је и да ће се због њене верности и спремности да умре с њим, напокон венчати с Евом Браун, с којом је био у вези од 1932.

Сат времена након убиства генерала Фегелајна, око 1 сат ујутро, 29. априла, појавила се Ева Браун у црној хаљини, уз Хитлера у стандардној туници, поред ког је стајао Гебелс као кум, па је срећан пар прогласио верност једно другоме и били су венчани.