Анализа: Ко је “заслужио” предах од репрезентације Србије?!

Уз Стојковића и Матића који су били светле тачке, квинтет репрезентативаца је био недодирљив код свих селектора, али је слабим учинком и неким стварима невезаним за фудбал завршио испод свих очекивања.

Фудбал 21.11.2015 | 00:00

Четири комада у Чешкој за крај тужне 2015. године. Репрезентација Србије је завршила онако како је и заслужила. Одавно смо прежалили што нећемо гледати Орлове у Француској, а после утакмице уз Острави може и да нас радује што нећемо гледати наш национални тим до наредног пролећа.

Када се опет окупе тамо у марту, међу њима вероватно неће бити Немање Матића. Емотивни иступ и излив гнева најбољег фудбалера Србије само је загребао по ивицама пирамиде несреће у свлачионици Орлова. И није никога изненадио. Могли смо комотно да очекујемо од Матића, или неког другог играча којем је још стало до тог дреса, да исприча и горе ствари. Такав је имиџ те скупине фудбалера.

Тешко је наћи угао из којег може да се оправда колективна кривица репрезентативаца Србије. Али Матић је макар дао наговештај колико се трулежи накупило у нашем националном тиму. Потпуно парадоксално је да из репрезентације одлази један од ретких играча који су заслужили да их и даље гледамо у црвеном дресу. Тачније, најбољи. Док остају они исти људи који су синоним петогодишњег суноврата и пропасти. Ипак, парадокси и фудбалска репрезентација Србије тако добро пристају једно другоме.

Шта ће Матићев јавни иступ значити и шта може донети?

Остаје нада и оптимизам да ће се нешто можда променити. Да више нећемо морати да слушамо куртоазне изговоре и изјаве на матрицу. Ако је Матић макар мало дотакао савест људи који воде српски фудбал, онда би нешто морало одмах да се мења. Да се одмах дијагностикује срж проблема и да се уруче захвалнице онима који нису кадар да носе дрес репрезентације.

Поред Матићеве изјаве, имамо и изговоре Сава Милошевића и Радована Ћурчића који су играчима поручили да се са некима од њих не може радити. Иако су Радован и Саво последњи који имају право да некога криве…

Ипак, реалност је да ми немамо трулу јабуку у корпи, већ корпу са трулим јабукама и тек понеком здравом. Матић није рекао имена, Саво и Радован такође избегавају иако им је то обавеза. Али су отворили тему будућег изгледа репрезентације Србије.

Ако у марту поново будемо гледали исте играче из Остраве, онда знамо да немамо чему да се надамо. Ако у ФСС искористе наредних неколико месеци за велико спремање, онда ћемо можда и имати чему да се надамо.

Остаје питање, који су све играчи замењиви и можда сувишни за екипу која би требало да почне квалификације за Мундијал. Ако је нешто добро у овом петогодишњем суноврату, онда је то што имамо крајње валидан узорак ко није гарант успеха. И што се показало да имена из европског клупског фудбала не значе баш ништа када су написана на полеђини црвеног или белог дреса Орлова.

Ко је све замењив?

Ако кренемо од позиције голмана, она је најмање спорна. Без обзира на кикс против Чешке, Владимир Стојковић је био можда и најсветлија тачка у претходним квалификацијама. Он је Србији потребан, али не и неопходан с обзиром да шансу чека Рајковић.
„Немам намеру да се повлачим из репрезентације јер мислим да бег од проблема није решење истог“, рекао нам је Стојковић на питање да ли размишља о репрезентативној пензији.

Када се помене смена генерација, у последње време два имена су камен спотицања. Можда и решење проблема?

Премијерлигашке ведете Бранислав Ивановић и Александар Коларов. Први је капитен који ту улогу не обавља, други је бунџија који је најгласнији и „најпаметнији“ у свлачионици. Њих двојица у репрезентацији желе да буду све оно што не могу у клубовима где су фрагменти успешних целина. У Србији показују друго лице. Имали су и сукоб са Синишом Михајловићем.

Њихови играчки квалитети нису спорни што говори и њихов клупски ангажман. Али у репрезентацији су то двојица играча који сносе највећу одговорност за фаталне голове које је Србија примала. Утакмице против Белгије (обе), Хрватске, Данска су необорив доказ њихових дефанзивних пропуста. Колико год ће можда Србији недостајати громовита левица Александра Коларова толики ће бити профит ако не буде морала да испашта због његових пропуста у одбрани и његових наелектрисаних односа са селекторима и саиграчима. Ивановић није оправдао улогу капитена, ћутао је и немо гледао док је трајао суноврат и логичан корак би био да капитенска трака пређе на руку његовог клупског саиграча Немање Матића који је и на делима и на речима показао вољу и енергију.

Један од играча са најдужим стажом и један од синонима пропасти српског националног тима је Зоран Тошић. Миљеник сваког селектора и репрезентативац у чак 70 утакмица је имао и нека светла издања, али много више оних сивих која су узроковала овакав пад Србије. На његовој позицији постоје играчи који морају да добију озбиљнију шансу и Тошићу би више пристајала улога алтернативе него стартера.

Још једно велико разочарање на репрезентативном плану је и Душан Тадић. Дух оног „Краља асистенција“ из Холандије и играча који уме да засија у Саутемптону. Погрешна позиција, недостатак адекватног партнера у нападу којег ће кљукати лоптама или неки трећи разлог? Шта год да је посреди, овакав Тадић није потребан репрезентацији Србије у стартних 11. Можда је пре свега проблем у његовој глави. Од Војводине, преко Гронингена и Твентеа, до Саутемптона, Тадић је навикао на играње у срединама без притиска. У репрезентацији је попут осталих изложен далеко већем притиску са којим очигледно не уме да се носи.

Александар Митровић је можда и највећа енигма и разочарање. Истина је да Србија нема бољу „деветку“ од њега и да има само 21 годину. Али оно што је до сада пружао у дресу Орлова не заслужује пролазну оцену. Поготово што је у последње време пажњу почео да привлачи споредним стварима и понашањем, а не головима. Само два гола у 18 утакмица у којима је углавном био стартер и имао неограничено поверење селектора, говор о Митровићевом „обављању посла“ у националном тиму. Можда је и проблем формација у којој игра. Још у Андерлехту је Бесник Хаси дијагностиковао Митровићеву бољку када игра усамљен у шпицу и често му је додавао још једног класичног нападача. Исто сада ради и Мекларен у Њукаслу са Перезом. Једино оправдање су му године.

Ивановић, Коларов, Тошић, Тадић и Митровић сносе већу одговорност самим тиме што се од њих очекује највише. Нису испунили очекивања и било би занимљиво видети репрезентацију Србије у којој њима петорици нису загарантована места у тиму. Уз Матића, овај квинтет је до сада био незамењив. Селидба на клупу или мали предах од репрезентације би можда помогли и њима и репрезентацији Србије.

Када нам овакав учинак имају носиоци игре, онда тек не треба очекивати и надати се да ће ствари променити играчи из другог ешалона попут Томовића, другог Митровића, другог Тошића, Гудеља, Шкулетића, а камоли Фејса, Петровић и слични који су одавно потрошили кредите.

И на све то селектор је Радован Ћурчић!?