Analiza: Ko je “zaslužio” predah od reprezentacije Srbije?!

Uz Stojkovića i Matića koji su bili svetle tačke, kvintet reprezentativaca je bio nedodirljiv kod svih selektora, ali je slabim učinkom i nekim stvarima nevezanim za fudbal završio ispod svih očekivanja.

Fudbal 21.11.2015 | 00:00

Četiri komada u Češkoj za kraj tužne 2015. godine. Reprezentacija Srbije je završila onako kako je i zaslužila. Odavno smo prežalili što nećemo gledati Orlove u Francuskoj, a posle utakmice uz Ostravi može i da nas raduje što nećemo gledati naš nacionalni tim do narednog proleća.

Kada se opet okupe tamo u martu, među njima verovatno neće biti Nemanje Matića. Emotivni istup i izliv gneva najboljeg fudbalera Srbije samo je zagrebao po ivicama piramide nesreće u svlačionici Orlova. I nije nikoga iznenadio. Mogli smo komotno da očekujemo od Matića, ili nekog drugog igrača kojem je još stalo do tog dresa, da ispriča i gore stvari. Takav je imidž te skupine fudbalera.

Teško je naći ugao iz kojeg može da se opravda kolektivna krivica reprezentativaca Srbije. Ali Matić je makar dao nagoveštaj koliko se truleži nakupilo u našem nacionalnom timu. Potpuno paradoksalno je da iz reprezentacije odlazi jedan od retkih igrača koji su zaslužili da ih i dalje gledamo u crvenom dresu. Tačnije, najbolji. Dok ostaju oni isti ljudi koji su sinonim petogodišnjeg sunovrata i propasti. Ipak, paradoksi i fudbalska reprezentacija Srbije tako dobro pristaju jedno drugome.

Šta će Matićev javni istup značiti i šta može doneti?

Ostaje nada i optimizam da će se nešto možda promeniti. Da više nećemo morati da slušamo kurtoazne izgovore i izjave na matricu. Ako je Matić makar malo dotakao savest ljudi koji vode srpski fudbal, onda bi nešto moralo odmah da se menja. Da se odmah dijagnostikuje srž problema i da se uruče zahvalnice onima koji nisu kadar da nose dres reprezentacije.

Pored Matićeve izjave, imamo i izgovore Sava Miloševića i Radovana Ćurčića koji su igračima poručili da se sa nekima od njih ne može raditi. Iako su Radovan i Savo poslednji koji imaju pravo da nekoga krive…

Ipak, realnost je da mi nemamo trulu jabuku u korpi, već korpu sa trulim jabukama i tek ponekom zdravom. Matić nije rekao imena, Savo i Radovan takođe izbegavaju iako im je to obaveza. Ali su otvorili temu budućeg izgleda reprezentacije Srbije.

Ako u martu ponovo budemo gledali iste igrače iz Ostrave, onda znamo da nemamo čemu da se nadamo. Ako u FSS iskoriste narednih nekoliko meseci za veliko spremanje, onda ćemo možda i imati čemu da se nadamo.

Ostaje pitanje, koji su sve igrači zamenjivi i možda suvišni za ekipu koja bi trebalo da počne kvalifikacije za Mundijal. Ako je nešto dobro u ovom petogodišnjem sunovratu, onda je to što imamo krajnje validan uzorak ko nije garant uspeha. I što se pokazalo da imena iz evropskog klupskog fudbala ne znače baš ništa kada su napisana na poleđini crvenog ili belog dresa Orlova.

Ko je sve zamenjiv?

Ako krenemo od pozicije golmana, ona je najmanje sporna. Bez obzira na kiks protiv Češke, Vladimir Stojković je bio možda i najsvetlija tačka u prethodnim kvalifikacijama. On je Srbiji potreban, ali ne i neophodan s obzirom da šansu čeka Rajković.
„Nemam nameru da se povlačim iz reprezentacije jer mislim da beg od problema nije rešenje istog“, rekao nam je Stojković na pitanje da li razmišlja o reprezentativnoj penziji.

Kada se pomene smena generacija, u poslednje vreme dva imena su kamen spoticanja. Možda i rešenje problema?

Premijerligaške vedete Branislav Ivanović i Aleksandar Kolarov. Prvi je kapiten koji tu ulogu ne obavlja, drugi je bundžija koji je najglasniji i „najpametniji“ u svlačionici. Njih dvojica u reprezentaciji žele da budu sve ono što ne mogu u klubovima gde su fragmenti uspešnih celina. U Srbiji pokazuju drugo lice. Imali su i sukob sa Sinišom Mihajlovićem.

Njihovi igrački kvaliteti nisu sporni što govori i njihov klupski angažman. Ali u reprezentaciji su to dvojica igrača koji snose najveću odgovornost za fatalne golove koje je Srbija primala. Utakmice protiv Belgije (obe), Hrvatske, Danska su neoboriv dokaz njihovih defanzivnih propusta. Koliko god će možda Srbiji nedostajati gromovita levica Aleksandra Kolarova toliki će biti profit ako ne bude morala da ispašta zbog njegovih propusta u odbrani i njegovih naelektrisanih odnosa sa selektorima i saigračima. Ivanović nije opravdao ulogu kapitena, ćutao je i nemo gledao dok je trajao sunovrat i logičan korak bi bio da kapitenska traka pređe na ruku njegovog klupskog saigrača Nemanje Matića koji je i na delima i na rečima pokazao volju i energiju.

Jedan od igrača sa najdužim stažom i jedan od sinonima propasti srpskog nacionalnog tima je Zoran Tošić. Miljenik svakog selektora i reprezentativac u čak 70 utakmica je imao i neka svetla izdanja, ali mnogo više onih sivih koja su uzrokovala ovakav pad Srbije. Na njegovoj poziciji postoje igrači koji moraju da dobiju ozbiljniju šansu i Tošiću bi više pristajala uloga alternative nego startera.

Još jedno veliko razočaranje na reprezentativnom planu je i Dušan Tadić. Duh onog „Kralja asistencija“ iz Holandije i igrača koji ume da zasija u Sautemptonu. Pogrešna pozicija, nedostatak adekvatnog partnera u napadu kojeg će kljukati loptama ili neki treći razlog? Šta god da je posredi, ovakav Tadić nije potreban reprezentaciji Srbije u startnih 11. Možda je pre svega problem u njegovoj glavi. Od Vojvodine, preko Groningena i Tventea, do Sautemptona, Tadić je navikao na igranje u sredinama bez pritiska. U reprezentaciji je poput ostalih izložen daleko većem pritisku sa kojim očigledno ne ume da se nosi.

Aleksandar Mitrović je možda i najveća enigma i razočaranje. Istina je da Srbija nema bolju „devetku“ od njega i da ima samo 21 godinu. Ali ono što je do sada pružao u dresu Orlova ne zaslužuje prolaznu ocenu. Pogotovo što je u poslednje vreme pažnju počeo da privlači sporednim stvarima i ponašanjem, a ne golovima. Samo dva gola u 18 utakmica u kojima je uglavnom bio starter i imao neograničeno poverenje selektora, govor o Mitrovićevom „obavljanju posla“ u nacionalnom timu. Možda je i problem formacija u kojoj igra. Još u Anderlehtu je Besnik Hasi dijagnostikovao Mitrovićevu boljku kada igra usamljen u špicu i često mu je dodavao još jednog klasičnog napadača. Isto sada radi i Meklaren u Njukaslu sa Perezom. Jedino opravdanje su mu godine.

Ivanović, Kolarov, Tošić, Tadić i Mitrović snose veću odgovornost samim time što se od njih očekuje najviše. Nisu ispunili očekivanja i bilo bi zanimljivo videti reprezentaciju Srbije u kojoj njima petorici nisu zagarantovana mesta u timu. Uz Matića, ovaj kvintet je do sada bio nezamenjiv. Selidba na klupu ili mali predah od reprezentacije bi možda pomogli i njima i reprezentaciji Srbije.

Kada nam ovakav učinak imaju nosioci igre, onda tek ne treba očekivati i nadati se da će stvari promeniti igrači iz drugog ešalona poput Tomovića, drugog Mitrovića, drugog Tošića, Gudelja, Škuletića, a kamoli Fejsa, Petrović i slični koji su odavno potrošili kredite.

I na sve to selektor je Radovan Ćurčić!?