Анализа: Пунолетство пропасти српског фудбала!

Мађари су у трансу. Како и не би били, њихова фудбалска репрезентација је на Европском првенству после готово пола века! Репрезентација којој су Мијат, Пикси и остали пре тачно 18 година у два меча као од шале спаковали 12 лаких комада (7:1 за наше у Будимпешти, 5:0 у Београду). Не, нису Мађари напредовали, пустите те приче... Они су баш тамо где су били и тог 15. новембра 1997. Право питање је - где смо данас ми?

Салаи, Пришкин, Елек, Џуџак... Препознајете ли неког? Значе ли вам ова имена? Да, то су најбољи играчи Мађарске, нама малтене анонимуси, али за наше северне суседе јунаци због којих данас размишљају како ће наредног лета на Европском првенству у Француској зауставити Роналда, ако им "падне" Португал, или Вејна Рунија, у случају да им жреб пошаље Енглезе...

А код нас? И ми, некада "европски бразилци", размишљамо. Али не Роналду или Рунију, већ о разлозима због којих смо у претходних 18 година и дефинитивно изгубили свој фудбалски идентитет. Ако се сада осврнемо, лако ћемо схватити да је тада, 15. новембра 1997. године на Маракани, то био наш последњи плес, последња “самба” пред кому у коју смо запали и из које се никада нисмо пробудили.

Да, било је наговештаја да хоћемо, можда у оним Петковићевим квалификацијама за Мундијал у Немачкој, или Антићевим за онај у Јужној Африци. Нажалост, били смо слепи, несвесни да је то ипак био само последњи трзај болесника пред смрт која је била неизбежна, а која је наступила баш када су нас доктори, не они у белим мантилима, већ у црним оделима, а на основу новог “лека из Елбасана”, уверавали да има наде и да смо на путу опоравка. Онако, да још више заболи.

Симболично, апарат је искључио Саво Милошевић, исти онај који је седмим голом у Будимпешти те 1997. закуцао ексер у ковчег тадашњег мађарског фудбала. Искључио га је постављањем селектора у ког је слепо веровао, а који у девет утакмица није ни покушао нешто да уради, који у небитној утакмици против ослабљене Чешке брине само о својој мрежи (а прими четири гола!), коме се играчи свађају по свлачионици и који им дозвољава да приватним авионима после дебакла у Острави лете директно на београдске сплавове. Није због Ћурчића пропао српски фудбал, далеко од тога, то је само последњи у низу промашаја начина на који смо годинама лечили болесника.

Да се не лажемо, јесу и Мијатовић, Стојковић или Савићевић понекад глумили звезде, али могло им се. Имали су покриће. А имају ли га Коларов, Митровић, Томовић или остале наше ведете? Чиме су нас они задужили? Ничиме! Једини који може да данас погледа у очи тог истог Мијата или Деју је Немања Матић, дечко који после дебакла у Острави први заслује да оде где год пожели, али који ипак са Кахриманом, Катаијем, Петковићем, Спајићем, Младеновићем и Гудељом сачека авион ФСС-а којим је и дошао у Остраву! Капа доле, Немања, ти и не припадаш овде. Не заслужујемо те.

Ето, прошло је 18 година од времена када смо пуцали на европски врх, а ми се батргамо по европском дну. Сломљени, понижени, без наде. Са образима црвеним од срамоте и стида. Али и даље заљубљени у ову игру и жељни новог фудбалског рођења, пардон, оставке и последњег човека који нас је до овде и довео...

Па да кренемо из почетка...