Analiza: Punoletstvo propasti srpskog fudbala!

Mađari su u transu. Kako i ne bi bili, njihova fudbalska reprezentacija je na Evropskom prvenstvu posle gotovo pola veka! Reprezentacija kojoj su Mijat, Piksi i ostali pre tačno 18 godina u dva meča kao od šale spakovali 12 lakih komada (7:1 za naše u Budimpešti, 5:0 u Beogradu). Ne, nisu Mađari napredovali, pustite te priče... Oni su baš tamo gde su bili i tog 15. novembra 1997. Pravo pitanje je - gde smo danas mi?

Fudbal 18.11.2015 | 00:00

Salai, Priškin, Elek, Džudžak... Prepoznajete li nekog? Znače li vam ova imena? Da, to su najbolji igrači Mađarske, nama maltene anonimusi, ali za naše severne susede junaci zbog kojih danas razmišljaju kako će narednog leta na Evropskom prvenstvu u Francuskoj zaustaviti Ronalda, ako im "padne" Portugal, ili Vejna Runija, u slučaju da im žreb pošalje Engleze...

A kod nas? I mi, nekada "evropski brazilci", razmišljamo. Ali ne Ronaldu ili Runiju, već o razlozima zbog kojih smo u prethodnih 18 godina i definitivno izgubili svoj fudbalski identitet. Ako se sada osvrnemo, lako ćemo shvatiti da je tada, 15. novembra 1997. godine na Marakani, to bio naš poslednji ples, poslednja “samba” pred komu u koju smo zapali i iz koje se nikada nismo probudili.

Da, bilo je nagoveštaja da hoćemo, možda u onim Petkovićevim kvalifikacijama za Mundijal u Nemačkoj, ili Antićevim za onaj u Južnoj Africi. Nažalost, bili smo slepi, nesvesni da je to ipak bio samo poslednji trzaj bolesnika pred smrt koja je bila neizbežna, a koja je nastupila baš kada su nas doktori, ne oni u belim mantilima, već u crnim odelima, a na osnovu novog “leka iz Elbasana”, uveravali da ima nade i da smo na putu oporavka. Onako, da još više zaboli.

Simbolično, aparat je isključio Savo Milošević, isti onaj koji je sedmim golom u Budimpešti te 1997. zakucao ekser u kovčeg tadašnjeg mađarskog fudbala. Isključio ga je postavljanjem selektora u kog je slepo verovao, a koji u devet utakmica nije ni pokušao nešto da uradi, koji u nebitnoj utakmici protiv oslabljene Češke brine samo o svojoj mreži (a primi četiri gola!), kome se igrači svađaju po svlačionici i koji im dozvoljava da privatnim avionima posle debakla u Ostravi lete direktno na beogradske splavove. Nije zbog Ćurčića propao srpski fudbal, daleko od toga, to je samo poslednji u nizu promašaja načina na koji smo godinama lečili bolesnika.

Da se ne lažemo, jesu i Mijatović, Stojković ili Savićević ponekad glumili zvezde, ali moglo im se. Imali su pokriće. A imaju li ga Kolarov, Mitrović, Tomović ili ostale naše vedete? Čime su nas oni zadužili? Ničime! Jedini koji može da danas pogleda u oči tog istog Mijata ili Deju je Nemanja Matić, dečko koji posle debakla u Ostravi prvi zasluje da ode gde god poželi, ali koji ipak sa Kahrimanom, Kataijem, Petkovićem, Spajićem, Mladenovićem i Gudeljom sačeka avion FSS-a kojim je i došao u Ostravu! Kapa dole, Nemanja, ti i ne pripadaš ovde. Ne zaslužujemo te.

Eto, prošlo je 18 godina od vremena kada smo pucali na evropski vrh, a mi se batrgamo po evropskom dnu. Slomljeni, poniženi, bez nade. Sa obrazima crvenim od sramote i stida. Ali i dalje zaljubljeni u ovu igru i željni novog fudbalskog rođenja, pardon, ostavke i poslednjeg čoveka koji nas je do ovde i doveo...

Pa da krenemo iz početka...