Анализа: Шта је Друловић урадио са Партизаном?!

Нови тренер црно-белих између две репрезентативне паузе суочавао се са доста кадровских, али и проблема у организацији игре које још није решио.

Фудбал 10.11.2015 | 21:20

Дајте му 100 дана, па му онда судите! Тако је 16. октобра причао Војислав Недић, потпредседник Партизана, замоливши да се Љубинко Друловић не напада. Само после четвртине захтеваног периода црно-бели су у опасности да се о новом тренеру говори једнако неуспешно као и о претходном, јер за мало више од три седмице бивши селектор не само да ништа није успео да поправи у развалини од екипе Зорана Милинковића. Напротив, успео је да постане статистички најнеуспешнији шеф струке клуба из Хумске 1 у последњој деценији, ако се обрачуна учинак у уводних седам утакмица.

Под Друловићевим вођством, Парни ваљак је на седам мечева забележио две победе - на премијери против Јавора 3:2 и у првом колу Купа Србије - а ако би се, као у математици, извлачио најмањи заједнички садржалац онда би то била очајна игра. Пре свега у одбрани.

Чак и на сусретима на којима је тријумфовао фаворит се мучио, тешко стварао шансе, „давио“ лопту на средини терена, машио зицере и те мајкавости тешко се могу приписати Управи, колико год она била одговорна за катастрофално одрађен прелазни рок, те великом броју повреда, већ искључиво струци и играчима који у гол-шанси реагују попут аматера.

Партизан данас не само да не игра боље него код Зорана Милинковића, него изгледа као тим без плана како би могао да изађе из кризе. Кад је дошао Љубинко Друловић је обећао да његов тим мора да побеђује, да не сме да толико посрће у Суперлиги, те ће покушати да смањи бодовну разлику у односу на Црвену звезду. За 25 дана успео је минус 14 да претвори у минус 21, као и да смањи шансе Парног ваљка за презимљавањем у Европи.

Додуше, за поразе од Билбаа нико реч не би спочитао Партизану ко год да је седео на клупи, јер су Баски у сваком погледу јачи. Добиће и добија Љубинко Друловић попуст од руководилаца црно-белих услед чињенице да ни на једном сусрету није могао да рачуна на приближно најјачи тим, међутим, чак и кад му се велики број повеђених играча (и даље одсутни Андрија Живковић, Дарко Брашанац, Никола Лековић, уз напомену да је Абубакар Оумару ровит, а Грегор Балажиц завршио сезону) одбије као олакшавајућа околност остаје утисак да никакав искорак на плану игре није направио.

Покушао је са променом голмана, па се брзо испоставило да није крив Живко Живковић, имао је светле тренутке после прекоманде Немање Петровића у везни ред, али само до повреде некадашњег бека, тражио је начин да пробуди уснули напад (ротирао Валерија Божинова и Ивана Шапоњића, чак их у Билбао у оставио на клупи и преселио Абубакара Оумаруа у шпиц), вратио Петра Грбића на крило и... Опет ништа.

Можда због тога што упорно форсира формацију 4-2-3-1 и што не показује храброст да у Србији нападне са два шпица. Чак ни последњу екипу на табели. А још више због тога што играче није подстакао или на њих пренео позитивну енергију која га је одликовала као фудбалера, па зато сви - од Филипа Кљајића до Ивана Шапоњића - делују као да једва чекају да се утамица заврши у 15. минуту.

Јер, до тад обично приме гол...