Analiza: Šta je Drulović uradio sa Partizanom?!

Novi trener crno-belih između dve reprezentativne pauze suočavao se sa dosta kadrovskih, ali i problema u organizaciji igre koje još nije rešio.

Fudbal 10.11.2015 | 21:20

Dajte mu 100 dana, pa mu onda sudite! Tako je 16. oktobra pričao Vojislav Nedić, potpredsednik Partizana, zamolivši da se Ljubinko Drulović ne napada. Samo posle četvrtine zahtevanog perioda crno-beli su u opasnosti da se o novom treneru govori jednako neuspešno kao i o prethodnom, jer za malo više od tri sedmice bivši selektor ne samo da ništa nije uspeo da popravi u razvalini od ekipe Zorana Milinkovića. Naprotiv, uspeo je da postane statistički najneuspešniji šef struke kluba iz Humske 1 u poslednjoj deceniji, ako se obračuna učinak u uvodnih sedam utakmica.

Pod Drulovićevim vođstvom, Parni valjak je na sedam mečeva zabeležio dve pobede - na premijeri protiv Javora 3:2 i u prvom kolu Kupa Srbije - a ako bi se, kao u matematici, izvlačio najmanji zajednički sadržalac onda bi to bila očajna igra. Pre svega u odbrani.

Čak i na susretima na kojima je trijumfovao favorit se mučio, teško stvarao šanse, „davio“ loptu na sredini terena, mašio zicere i te majkavosti teško se mogu pripisati Upravi, koliko god ona bila odgovorna za katastrofalno odrađen prelazni rok, te velikom broju povreda, već isključivo struci i igračima koji u gol-šansi reaguju poput amatera.

Partizan danas ne samo da ne igra bolje nego kod Zorana Milinkovića, nego izgleda kao tim bez plana kako bi mogao da izađe iz krize. Kad je došao Ljubinko Drulović je obećao da njegov tim mora da pobeđuje, da ne sme da toliko posrće u Superligi, te će pokušati da smanji bodovnu razliku u odnosu na Crvenu zvezdu. Za 25 dana uspeo je minus 14 da pretvori u minus 21, kao i da smanji šanse Parnog valjka za prezimljavanjem u Evropi.

Doduše, za poraze od Bilbaa niko reč ne bi spočitao Partizanu ko god da je sedeo na klupi, jer su Baski u svakom pogledu jači. Dobiće i dobija Ljubinko Drulović popust od rukovodilaca crno-belih usled činjenice da ni na jednom susretu nije mogao da računa na približno najjači tim, međutim, čak i kad mu se veliki broj poveđenih igrača (i dalje odsutni Andrija Živković, Darko Brašanac, Nikola Leković, uz napomenu da je Abubakar Oumaru rovit, a Gregor Balažic završio sezonu) odbije kao olakšavajuća okolnost ostaje utisak da nikakav iskorak na planu igre nije napravio.

Pokušao je sa promenom golmana, pa se brzo ispostavilo da nije kriv Živko Živković, imao je svetle trenutke posle prekomande Nemanje Petrovića u vezni red, ali samo do povrede nekadašnjeg beka, tražio je način da probudi usnuli napad (rotirao Valerija Božinova i Ivana Šaponjića, čak ih u Bilbao u ostavio na klupi i preselio Abubakara Oumarua u špic), vratio Petra Grbića na krilo i... Opet ništa.

Možda zbog toga što uporno forsira formaciju 4-2-3-1 i što ne pokazuje hrabrost da u Srbiji napadne sa dva špica. Čak ni poslednju ekipu na tabeli. A još više zbog toga što igrače nije podstakao ili na njih preneo pozitivnu energiju koja ga je odlikovala kao fudbalera, pa zato svi - od Filipa Kljajića do Ivana Šaponjića - deluju kao da jedva čekaju da se utamica završi u 15. minutu.

Jer, do tad obično prime gol...