М. Ковач: Несаница

Нисам спавао сву ноћ. Није спавао ни Милорад Додик. Не требају ми поуздани извори да бих то знао. Нисмо спавали из готово истих, а опет различитих разлога.

Мојих пар пријатеља у животу и на фејсбуку и ја, остали смо будни понесени црногорском револуцијом.

Био је то једини начин на који сам ове ноћи могао бити и био уз поносне Црногрце што су јуришали на Ђукановићеве режимске фаланге.

Разбили су протесте сузавцем, шок бомбама, пендрецима, хамерима су газили народ, али нису угасили лучу слободе која је у пуном сјају планула над Црном Гором и освијетила много шири простор од ове мале земље. Засјала је и до Бањалуке. Отуд несаница. Док сам знананим и незнаним, јунацима у Подгорицу слао поруке да издрже и он је будан писао и брисао адресу на писму подршке.

Коме да честита, Мандићу и Медојевићу, што су срушили диктатора или Ђукановићу што што је успио да одоли притисцима. Велика дилема није разријешена ни послије краткотрајног сна који га је стигао тек пред зору док је у руци грчевито стезао коверат са прекриженом па поново исписаном адресом.

Треба га разумјети. Неће тај више никада поновити грешку па да неког прије времена отпише или прогласи „политичким побачајем“.

Мило Ђукновић је отписан, са Истока и Запада, а што је најбитније од властитог народа. Данас се задржао на власти, али докле...

Хоће ли га сваки дан оклопно крдо држати на тој власти? Можда хоће, али за кратко. Једноставно је пуштен низ воду, а свака манифестација силе трзаји су смртно рањене звијери, које само повећавају шансу да оконча како и окончавају они "који се мача лате".

Свјестан је тога и наш Баја зато му сан неће на очи. Свјестан је да он није Мило, а и да јесте која му корист. Нема ни мач и боље му што га нема.

А шта о свему мисле лидери опозције? Они данас сједе и... Ма ништа, само сједе. Могли су бар док сједе извући сламке. Ко извуче најкраћу да трчи до поште и пошаље телеграм подршке опозицији и народу у Црној Гори. Морли су то урадити најкасније у суботу, пред почетак протеста у Подгорици. Нису. Како сазнајем нису имали сламке.

Можда и они једном дођу на власт. Ко зна, никад не реци никад. Можда их Баја позове и препусти им фотељу. Њему се и онако у њој не остаје. Најрадије би са својим благом пут под ноге па код златног пријатеља Олега. Или било гдје што даље одавде само да га пусте на миру да ужива у свом богатству. Али не дају му.

Не дају пријатељи и пословни партнери према којима има обавезу – ако оде шта ће бити са њима и њиховим пословима, неда опозиција која дрхти пред питањем: "Шта послије Баје?"

Овдје је све мање оних који мирно спавају. Док једни, чим очи, склопе сањају пруге и решетке, већина размишља како ће сутрадан преживјети.

Ови у већини више немају стрпљења. Они се не морају будити већ су будни. Не морају се обући, и обучени су голи. Не боје се они више ничега. Не насједају на приче како ће им, ако се побуне Бајине хорде кичму поломити.

Већ је та кичма ломљена и ломљена. Не насједају на страх од Баје који сију и поједини вајни опозиционари како би оправдали своје нечињење. Пао је силни Милошевић уз минималне жртве. Имао је Војску, полицију, медије, мафију, а пао је.

Зна Баја добро ту технологију рушења режима, учествовао је некада у њеном креирању, зато га и хвата оволики страх. Његов страх има оправдање. Још оправданији је страх тајкуна, олоша, полтрона што су се скупили под његов стари кишобран. Тај кишобран ће, први повјетарац одувати, прије него и почне права бура.

Није, међутим, оправдан страх опозиције. Није јер знају да не постоји права опасност. Плаше се само своје одговорности.

Плаше се за своје гузице. Не плаше се они Баје, плаше се јер незнају како и шта даље. Плаше се један другога. То је онај страх што убија.

Њих је већ добро изубијао, јер знају, да лако, врло лако могу изгубити "монопол на промјене" који су имали или су умислили да имају. Нису једини. На тај монопол се позива и добар дио тзв. цивилног сектора. То су они који годинама, држе разне семинаре, округле столове, трибине, о демократији, људским правима, слободи медија и моле Бога да до промјена никада не дође јер би могли остати без посла. Има изуетака. Мало их је. Мало је и времена за чекање.

Режим пада незаустављиво треба га само мало погурати. Они који то нису и или неће да схвате остаће вјечни губитници. Опозиционари морају имати на уму да се у политици може успјети само на један начин:

Стати на чело масе која је негдје кренула! Овај народ је маса која је кренула напријед. Многи то не виде али истина је. Иде напријед јер назад више не може, иде све брже и брже, и ништа га неће зауставити. Ни зидине, ни ограде, ни полицијски кордони. Ко није на вријеме стао на чело те колоне може лако бити прегажен. Ко јој се на вријеме не придружи остаће ту гдје и јесте. На дну.

Импулспортал