Миле, Мило доста је било!

Недавно један од наших врлих опозиционара закукао да он није тај који би могао позивати народ на буну јер забога он има породицу, има жену дјецу, мора на њих мислити. Гледам како Андрија Мандић, Небојша Медојевић, Милан Кнежевић, Бранко Радуловић, ступају одлучно на полицијски кордон и трпе ударце пендерека, крваре, а не стају. 

Регион 19.10.2015 | 19:58

Данима лидери црногорске опозиције спавају у шаторима испред скупштине. Имају ли они породице? Имају зато то и раде. Имају и породице и образ.

Готов је! Режим Мила Ђукановића у Црној Гори је доживио потпуни слом. Након 27 година владавине, хиљаде грађана те земље предвођене лидерима опозиције су на улицама Подгорице успјеле оно што су донедавно многи сматрали немогућим.

Истина, премијер Мило Ђукановић је још на челу државе, бар до суботе до када му је дат рок да поднесе оставку. До прије пар дана многи су сматрали да је ово само чудом могуће. То чудо се десило, лакше него што су многи замишљали.

Сада је теже замислити чудо које би и послије суботе Ђукановића задржало на власти.

Он сада има два избора – да из ћошка у који је сабијен изађе са бијелом заставом или да из њега буде извучен са лисицама на рукама.

Слом Ђукановићевог режима порука је и императив свима у региону који немају оно што су црногорски опозиционари показали да имају када су на челу народа рекли доста криминалу, корупцији, деспотији која глуми демократију.
Кључни моменат овог историјског догађаја није се, међутим, одиграо на подгоричким улицама. Све је почело оног тренутка када је опозиција одлучно рекла да Црном Гором влада режим, а с режимо се не преговара режим се руши. У складу с тим напустили су Парламент и прекинули сваки контакт са режимом уз само један циљ: Режим мора пасти!

И пао је. Свјесни да се ни за једну политичку идеју није могуће борити док државом владају криминал, корупција и репресија, грађани Црне Горе су се окупили око тог циља и заборавили на све могуће подјеле: етничке, идеолошке, социјалне и показали свима да је то једини пут за успостављање нормалног друштва.

Да ли ће и какву поуку опозицони лидери у Републици Српској извући из поруке коју је и њима послала демократска Црна Гора?

 

Паралела је много, а оправдања да не науче лекцију коју су до сада заобилазили, више нема.

Мило

Грађани Црне Горе, предвођени лидерима опозиције, су након што је први посегао за примјеном силе, Ђукановићу показали каквом силом располажу и њега и његов режим сатјерали у ћошак из којег се се даље не може!

Прије само неколико дана овакав исход опозиционог бунта многи су сматрали немогућим. Много је аргумената којим су потркрепљиване ове тврдње.

Опозиција у Црној Гори није била јединствена. Мирне протесте који су почели прије двадесетак дана повео је Демократски фронт (програмски савез више опозиционих странака) предвођен Андријом Мандићем, Небојшом Медојевићем и другим политичким лидерима. Протесте нису подржали опозиционе странке Социјалистичка народна партија (СНП), Демос, Позитивна Црна Гора...

Протести су почели пред сам улазак Црне Горе у НАТО, сматрало се да због ове чињенице Ђукановићев режим ужива пуну подршку САД-а и Западних савезника. Етничка подијељеност, посебно она по српско – црногорском шаву, као и идеолошка размимоилажења, нису ишла у прилог јединству опозиције.

С друге стране, Црна Гора је једина бивша југословенска република у којој од деведесетих година није дошло до промјене власти. Многи ће рећи да у тој држави власт није промијењена од 1945. Када је на њено чело дошла Комунистичка партија (послије Савез комуниста Југославија) и неће погријешити.

Крајем осамдесетих година прошлог вијека, млади кадрови СК, предвођени Милом Ђукановићем и Момиром Булатовићему у блиским везама са Слободаном Милошевићем и тада новом комунистичком гарнитуром у Србији, понесени тзв. „догађањем народа“ преузели су власт.

Двадесет осомогодишњи Мило Ђукановић постао је најмлађи премијер у Европи, док је Момир Булатовић постао предсједник Црне Горе. На првим вишестраначким изборима, СК Црне Горе је убједљиво побиједио. Ова партије је недуго затим, промијенила име у Демократску партију Социјалиста које је и данас на власти на челу са Ђукановићем.

Он је Милошевићу окренуо леђа тек пред његов пад с власти у Србији крајем деведесетих. Због тога се сукобио с Милошевићу вјерним Момиром Булатовићем, којег је за кратко вријеме потпуно макнуо на маргине политичког живота. Истовремено, Ђукановићева реторика се од „великосрпске“ која је почетком деведесетих позивала на „ослобађање Дубровника од усташа“ и јединство „српских земља“, претворила у „великоцрногорску“ која негира било каву везу са српским национализмом и сеже до негирања било каквих српско-црногорски веза.

Паралелно са овом етничком „катарзом“ Ђукановић је доживио и идеолошку, па се овај некадашњи комуниста, бар декларативно, приклонио Евроатлантским интеграцијама, либералном капитализму и другим вриједностима „трулог запада“.

Све ово међутим није могло, бар не у потпуносности, помјерити рефлектор са истрага које су у иностранству (у Италији) покренуте због његове умијешаности у шверц цигарете, па и опојних средстава који је досегао свјестске размјере. Мило Ђукановић, премијер једне од најмњих и најсиромашијих држава на свијету стављен је на листу најбогатијих свјетских лидера.

Захваљујући финансијској моћи сумњивог поријекла и апсолутно оданим више тајним него јавним партијско-полицијским и параполицијским структурама, Ђукановић је на свим досадашњим изборима у Црњ Гори био непобједив. Онога тренутка, када је опозиција, бар њен значајан дио, одлучио да престане бити играч у његовој игри, Ђукановићева моћ се срушила као кула од карата.

Након што је његова полиција силом разбила мирне протесте опозције, на улице Подгорице, на забрењени скуп, слиле су се ријеке људи из свих дијелова Црне Горе. Демократском фронту су се придружиле све релевантне политичке странке и групе које их до јуче нису подржавале.

Полицијске снаге широм државе су одбиле да употријебе силу против голоруког народа и полицијске баријере су се рушиле као куле од карата.

Десио се међутим и можда најбитнији преокрет онога трена када су подршку демонстрантима јавно, преко својих дипломатких канала изразили САД, ЕУ и Русија! Тог трена стављен је печат на Ђукановићеву владавину, због чега су лидери опозиције, највјероватније и одлучили, да протесте зауставе како не би дошло до непотребног насиља и оставе Ђукановићу рок до суботе, када ће се, како су поручили „сва Црна Гора слити у Подгорицу“.

Миле

„Поредити Мила и Милу је неумјесно“, каже у поруци коју ми је данас упутио један љубитељ лика и дјела... Колико год да сам се смијао оваквој поруци, морам признати да у њој ипак има истине. За разлику од „Чувара Олеговог злата“, Милу Ђукановићу се на терет не може ставити непристојно понашање, псовање мајке новинарима, естрадни наступи под шаторима...

Сигуран сам да Ђукановић себе не би никада назвао „Главним Бајом“, превише је то сирово за његов сицилијански стил. Дакле, признајем, разлике ипак постоје и не само те. Док је Мило Ђуканови од комунизма преко великосрпског национализма догурао до великог Црногорца и европејца, Миле је од комунисте, Марковићевог реформисте, атеисте, љубимца запада, или „дашка свјежег вјетра на Балкану“ , како га је назвала Мадлен Олбрајт, израстао у: великог Србина, који „не признаје Босну и Херцеговину“, антизападњака, русофила, кума многих православних храмова и пуну десну руку патријарха Иринеје.

Иако „није био луд да учествује у рату“, Додик је двадесет година након рата, постао „оснивач“ и „чувар“ Српске.

Разликују се Мило и Миле и по пословима које су обављали. Чисто сумњам да су шверцовали исту марку цигарета, иако обојица имају чврсте „пословне везе“ у Италији.

Миле није у позицји у којој је Мило. Као прво он нема државу. Тачније, има државу али за вратом. Том државом владају ови који су на нивоу ентитета опозиција. Додик одавно нема никакву подршку запада. Однедавно је ваљда свима јасно да нема ни подршку Истока (Русије). Миле има јаку партијско-полицијску структру у РС, али она није ни приближно уштимана као она коју је до неки дан имао Мило.
Миле нема никакав значај у међународним оквирима. Мило је имао, бар када је у питању приступања НАТО пакту или односи према дешавањима у региону (питање Косова, нпр.).

Мило је имао чврсту коалицију у скупштини. Миле има јако климаву колицију с партнерима који га свакодневно политички уцјењују.

Да не говоримо, превише о криминалним аферама, опљачканим милионима, нелегално стеченом богатству чему би се Мило и Миле могли такмичити.

Економски показатљи говоре да је Република Српска по готово свим мјерилима иза Црне Горе.

Опозиција

С друге стране, опозиција у Републици Српској до сада није показала ни најмању спремност да се отворено и озибиљно супротстави режиму као што је то урадила црногорска опозиција која је смрвила силу Мила Ђукановића.

Препричава се како је недавно један од наших врлих опозиционара закукао да он није тај који би могао позивати народ на буну јер забога он има породицу, има жену дјецу, мора на њих мислити.

Гледам како Андрија Мандић, Небојша Медојевић, Милан Кнежевић, Бранко Радуловић, ступају одлучно на полицијски кордон и трпе ударце пендерека, крваре, а не стају. Данима лидери црногорске опозиције спавају у шаторима испред скупштине. Имају ли они породице? Имају зато то и раде. Имају и породице и образ, који им не дозвољава да повију кичму по својим салонима, саопштењима критикујући режим против којег ништа не предузимају или можда против њега ништа и немају. Љепше им овако. Па нека се буни онај коме је лоше.

Само неће то ићи тако. Морају бити свјесни да на плећима тих којима ће сутра прекипити, који ће дићи куку и мотику, неће засјести у фотеље. Грдно се варају ако се дугачијем надају. Режим ће управо рушити они који имају дјецу а немају је чиме прехранити нити послати у школу. Рушиће га и он и који имају, али не желе да им дјеца одрастају као будући робови, Станковића, Каје или Миле Радишића. Немају ти људи времена нити стрпљења ни за Посебне ни са редовне сједнице Народне скупштине, а све мање и за овакву опозицију.

Недостатак онога што је за лидерство најпотребније неће се покрити луксузним аутима, скупим одијелима нити бесмисленим наклапњем са режимском машинеријом у Народној скупштини. Режим се тако не руши, тако му се даје легитимитет.

 

Аутор: Миљан Ковач

Импулспортал