Путин враћа Русији статус суперсиле

Предвидљиво, интервенција руског председника Владимира Путина у Сирији је изненадила Запад.

Свијет 30.09.2015 | 20:05

Иако изгледа да Запад схвата непосредне Путинове циљеве, и даље остаје нејасно како се они уклапају у ширу стратегију Русије.

Поред одржавање сиријског председника Башар ал-Асада што је год дуже могуће, руска интервенција се заснива на дугорочном напору Русије да трајно пројектује поморску и ваздушну моћ у Европи, а не само на Блиском истоку. Москва је дуго тражила поморске базе на Кипру и Црној Гори.

Ескалација руског војног присуства у Сирији потврђује и продужава стратешки значај контроле целог Црног мора, које Москва може да користи као базу за пројектовање своје моћи, да одржава стратешки утицај и спроводи робусну дипломатију широм Балкана и Леванта, кроз комбинацију оружја и десантних операција у иностранству.

Москва такође покушава да створи коалицију, ако не и блок, проруских шиитских или анти-сунитских алавитских држава које могу да се суоче са САД и њеним савезницима. Овај блок има за циљ да натера Вашингтон да призна Русију као равноправног играча на том терену и да му да право вета над политиком Сједињеним америчким држава и њених савезника на Блиском истоку.

Није случајно да овај савез Ирана, Ирака и Сирије савршено одговара фронту за бојкот Кемпдејвидског споразума из 1979, последње велике иницијативе СССР-а на Блиском истоку.

Партнерство које Москва цементира са Ираном у светлу иранског нуклеарног споразума са Вашингтоном и осталим западним државама, има за циљ да на Блиски исток прошири концепт замрзнутог конфликта, познат из Евроазије.

Руска политика изградње базе у Сирији и боравак њених војника показује одлучност Кремља да задржи Асада на власти. Али, то у суштини није операција против Исламске државе, јер је Путин је већ рекао да се руске копнене трупе неће борити са ИСИС. Уместо тога, они ће се борити против других Асадових непријатеља.

Путинов план за коалицију је да се у суштини све сунитске државе боре против сунитских екстремиста, у корист Ирана и његових савезника, Асада и либанског Хезболаха. Поједини извори врде да Москва олакшава кретање терориста из Северног Кавказа у Сирији и Ирак, да се не би борили у Русији. Москва наставља да либански Хезболах снабдева оружјем кроз Сирију и Иран, чак и када тргује са Израелом и инсистира да се на Западној Обали доведе Хамас на власт.

Ипак, стратегија Москве на Блиском истоку није само војна. Продаја руског оружја иде руку под руку са настојањима да се утиче на енергетске пројекте у Алжиру, Ирану, Ираку, Либији, Сирији, Турској и на Кипру.

Русија јасно тражи да има пресудну реч у вези енергетике у Европи и покушава да убеди Саудијску Арабију да сарађује у подизању цена енергије. Овај сплет продаје оружја, енергетских споразума и пројекције војних снага указује на ширу стратегију са видљивим геополитичким циљевима.

Турска, НАТО савезник, такође осећа руски притисак. Када Русија заврши изградњу своје базе у Сирији, Турска ће бити ухваћена у сендвич њене доминације у Црном мору, и поморска и ваздушне моћи на југу. Пошто билатерални разговори у вези енергије запињу, Москва сада уводи нове начине притиска на Турску. Поглед на турске војне набавке и планове за увоз оружја указује на то да је Анкара реагује, али не жели да о томе разговара са осталим чланицама НАТО-а.

Интервенција Русије у Сирији и показује њену спремност да хитро искористи тактичке могућности и да наметну своју иницијативу као бољу. Раније, Москва је била спремна да притисне Иран уколико би то довело до америчких концесија у Европи. Путин сада очекује да ће идејом анти-ИД коалиције изборити скидање санкција и попуштању у Украјини.

САД и европске дипломате могу да схвате ове елементе руске стратегије, али и даље изгледају неспособни да на то ефикасно одговоре - ни војни ни политички. Под овим околностима, није чудо што је Москва ухватила Запад у спуштеном гарду.

Извор:Стивен Бланк/Атлантиц цоунцил/ Курир

Фото: АП