Видео анализа: Како изгледа Ноле у очима Запада?!

Како је Новак Ђоковић представљен у медијима енглеског говорног подручја?

Тенис 25.09.2015 | 23:00

Брајан Филипс ради за поп-културни вебсајт Грантланд од његовог почетка 2011. године. После завршеног факултета почео је каријеру као помоћник уредника који се бави књигама и њиховим рецензијама у магазину Тхе Неw Републиц – и даље се бави књижевном критиком колико и спортским темама. Недавно се књижевни и спортски свет сударио, пошто је Филипс писао о детективском роману Карима Абдул-Џабара.

На питање да ли себе сматра новинаром, Филипс је одговорио: “Дефинитивно не. Нисам сигуран која је тачно граница, али мислим да сам превише субјективан за етикету новинара“.

А шта га је привукло тенису? “Моја девојка из средње школе раскинула је са мном у јануару 1996. године – нисам могао да спавам неколико недеља и гледао сам Монику Селеш како осваја Аустралијан опен. После тога сам био навучен“.

Стивен Тигнор аутор је књиге Хигх Струнг, историје ’златног доба’ мушког тениса седамдесетих и осамдесетих година. Ради за магазин Тенис скоро двадесет година и већ деценију има колумну на њиховом сајту. Као дете је играк такмчарски тенис, баш као и на колеџу.

По пресељењу у Њујорк опробао се у музичком новинарству, али постао је већи обожавалац тениса када га више није играо.“Писање о тенису била је природна комбинација јер сам знао како да га играм“, каже Тигнор.

Сада, када смо се упознали подробније са саговорницима, они ће нам објаснити на који начин је слика о Ђоковићу еволуирала на Западу – на већини места имаћемо одговоре обојица аутора, а негде само мишљење Стивена Тигнора.

Који су твоји рани утисци о Ђоковићу?

Филипс: Мој први утисак о њему дошао је кроз личност “Дјокер“ – поготово се сећам његових имитација других играча и тога како сам размишљао да је он бриљантни тениски таленат са можда израженом потребом да буде вољен.

Тигнор: Веома ми је живо прво сећање на Ђоковића јер је то било право откровење, без икаквог упозорења. На УС опену 2005. године колега и ја отишли смо на један од споредних терена да гледамо будућу наду Гаела Монфиса. Онда смо обојица затекли себе како гледамо момка преко пута мрежа. Сећам се да је Ђоковић одиграо серију форхенда која је деловала као Топ 5 материјал.

Онда је у петом сету једва дисао после дугог поена. Отишао је поред терена и само сео. То је било то, ни речи главном судији. Коначно, после времена које се чинило као десетак минута, дошао је лекар, а Новак је напослетку устао и добио меч. Остао ми је у допадљивом сећању као играч, али није ми се допао начин на који се изборио са ситуацијом медицинског тајм аута... Док смо се мој пријатељ и ја вратили у собу за новинаре, већ су сви брујали о њему.

За мене се наставило у том стилу. Волео сам да гледам Ђоковића како игра и био сам узбуђен што на видику имамо још једног будућег члана Куће славних. Написао сам кратак профил о њему за магазин Тенис под насловом Тхе Плаyер’с Плаyер – било је чистоће у његовој игри која ми се допадала и осећао сам да је то очигледно свима који су играли тенис. Али и даље ми се није допадало како је предавао мечеве када му није ишло како треба – на Ролан Гаросу 2006. и на Вимблдону 2007, оба пута против Надала, мислим да је Ђоковић делом предао меч јер није могао да се суочи са поразом. Ипак, већим делом, био сам његов ’фан’.

По твом мишљењу, како се Новак променио од тада?

Филипс: Мислим да је његова свест о публици остала рањива тачка током година. Помислим да УС опен 2013. године и меч са Вавринком – у једном од кључних тренутака пародично је опонашао Вавринку који је подигао руке и направио потез ка публици у стилу “аплаудирајте ми“. Један од начина на који се Новак променио током година јесте фасцинанта способност да скрајне те слабости – није уклонио те несигурности, али је пронашао начин да оне не утичу на његову игру. Могли бисмо то да назовемо и зрелошћу. Сигурно делује да је одрастао и да се променио много више него што се већина играча промени током каријере, да се сада удобније осећа у кожи одраслог човека.

Тигнор: Мислим да је одмах од старта Ђоковић желео да буде нешто више од тенисера. Такође је желео да заузме своје место уз Федерера и Надала, који су били краљеви Тура у то време. То су били дани када је Новак говорио да ће бити следећи број један као да је то само питање времена.

И јесте се стационирао тачно иза Федерера и Надала – Рафа је рекао да је од старта видео да ће му Новак врло брзо постати изазивач. Ипак, није могао да их престигне. Током тог периода стагнације онако је напао Родика на УС опену 2008. године, а два дана касније “добио је батине“ од Федерера у полуфиналу.

Новаков интервју на терену после победе над Родиком:

Мислим да се све то променило када је освојио Дејвис куп, а онда и престигао Рафу и Роџера 2011. године. Није више морао да се доказује као личност и мислим да је прихватио “посао“ броја један и да је озбиљно схватио улогу представника свог спорта и своје земље, као и да ту улогу обавља добро.

Да ли би се скоро сваки играч који долази на врх после Федерера и Надал суочио са отпором интернационалних медија и навијача?

Филипс: Да, мислим да је то неизбежно, али лако је замислити случајеве у којима би тај отпор био мањи него отпор Ђоковићу. Амерички играч би лакше освојио америчку публику, нпр.

Мислим да постоји и психолошка димензија отпора Ђоковићу. Увек када помислим на Ђоковића, помислим на стих песме Џејмса Мерила: “Оно за чиме највише жудимо, други нам инстинктивно ускраћују“. Мислим да он жели врсту љубави коју добијају Федерер и Надал, онда публика у Њујорку и Лондону осети ту жељу и мало се удаљи. На неки чудан начин, можда би био популарнији када би публику више држао на дистанци.

Тигнор: Мислим да је то било неизбежно. Федерер и Надал нису само јединствени тенисери, они су и једниствени спортисти. Федерер је најпопуларнији тенисер откад се Бјерн Борг повукао пре 35 година, а Надал је тенису донео наелектрисаност која није постојала пре њега.

Оно што је једнако важно, постали су повезани у очима јавности, прво кроз финале Вимблдона 2008. године, а затим и кроз финале Аустралијан опена 2009. године. Њихова најпознатија фотографија није руковање на мрежи, то је фотографија Надала који држи руку преко Федереровог рамена током доделе трофеја у Мелбурну.

Такође, они утеловљују много супротних особина – елеганција насупрот страсти, лакоћа насупрот огромном труду, господство насупрот стоицизму. Тешко је утврдити начин на који би било који други играч могао да нађе нешто чиме би представљао навијаче. Они су Битлси златне ере, сасвим оригинални Битлси.

Тениски новинар Џол Друкер написао је нешто слично о генерацији из седамдесетих. Борг је био Битлси, Мекинро је био Стонси, а то је чинило Ивана Лендла, човека који их је поразио, Лед Цепелином – бруталним, понекад човеком који улива страхопоштовање и којег је тешко волети.

Ђоковић на много начина није уопште налик Лендлу – не влада помоћу страха, не игра брутални стил тениса и труди се да се повеже са навијачима и да их забави. Али некада Ђоковића приказују слично као Лендла – он је “ефикасан“ уместо “елегантан“, “хируршки ефектан“ уместо “уметнички“. Као да је спорту одузео његов забавни део.

Занимљиво је и да су Ђоковић и Лендл једини из Источне Европе који су дошли до броја један у мушкој конкуренцији – мислим да је и то баријера за америчке навијаче. Ипак, такође мислим да Ђоковић полако осваја људе, пре свега својим константним успесима. У последње време чешће чујем да се људи називају Ђоковићевим навијачима него пре – његово име сада је универзално познато, што није лако за било ког тенисера у САД. Али мислим да је у току свега могао себи да олакша живот – било је ту предаја, прослава победа цепањем мајице, његов ратоборни отац, као и безобразан изазов вољеном Федереру. Да ли је то поштено или не, тек мислим да му ниједна од тих ствари није помогла да се допадне људима у САД, а тешко је отрести се првог утиска.

Колико чињеница да је Ђоковић из Србије утиче на реакцију Запада према њему?

Филипс: Као једини мушки број један из земље коју је НАТО бомбардовао, Ђоковић се једноставно можда чини прекомпликованим навијачима у Западној Европи и САД, на начин на који можда неки други играч не би био. Мој осећај јесте да највећи број навијача не мисли на свесном нивоу о тој компликованости. Новак једноставно нуди тај неиспитани, чудан осећај који не води нужно непријатељству или злоби у очима навијача, али осећају да је нешто другачије и то не желе у тенису и уопште у спорту, који им служи да се опусте.

Тигнор: Мислим да постоји баријера код америчких навијача према људима из Источне Европе, али мислим да је Ђоковић направио помак у томе да се та баријера пређе. По мом мишљењу, то што је он број један у интернационалном спорту издиже га изнад других подела.

Из мог искуства са Американцима и нашег колективног недостатка интересовања и знања за свет изван наших граница, не мислим да постоји уврежено мишљење о Србији као земљи, рецимо, ратних злочинаца. Мислим да људи имају проблема да се сете шта је која земља радила у ратовима на Балкану. Лично сам пратио ратове у новинама у то време и тешко сам све пратио чак и тада. Такође никада ни на који начин нисам повезивао српске тенисере последње деценије са вођама те земље у прошлости или њеном историјом – никада ми то није ни прошло кроз главу. Можда грешим, али мислим да је то тако и код већине тениских навијача у САД.

Да ли се извештавање о Ђоковићу у медијима енглеског говорног подручја променило током година?

Тигнор: Извештавање се мењало како се он мењао. Сада се мало чује и чита о његовим родитељима, физички се сада сматра недодирљивим, а не рањивим. Као фигура у спорту, више није шегрт Федереру и Надалу. Писање о његовом детињству у Србији донело је и дубину слици о њему. Мислим да су људи саосећали са њиме после пораза на Ролан Гаросу ове године. Такође, више нема оног осећаја космичке неправде када он победи Федерера, као што је био случај када је Рафа почињао да побеђује Роџера. Највећим делом, мислим да Ђоковић ужива велико поштовање тениске публике. Када Федерер сада изгуби од Ђоковића, реакција Роџерових навијача биће: “Добро, барем је изгубио од најбољег“.

Једну негативну страну коју видим од Ђоковићевог доласка на врх јесте што постоје покушаји да се подрије његов кредбилитет. Неки говоре да фолира повреде, да је претерано драматичан на терену, да иде на сумњиве паузе за тоалет, у суштини да на неки непоштен начин ствар предност. Или да, слично Ленду, чини тенис роботизованим. Све су то бесмислице и мислим да генерална тениска публика у САД не мисли тако о њему. Мислим да је тренутни осећај да је он једноставно бољи од свих, свиђало вам се то или не.

Како се променило твоје гледање Новака откад је постао први тенисер света 2011. године?

Филипс: На то је тешко одговорити јер сам почео да радим на Ђоковића док је био усред покоравања света. Мој рани чланци о Ђоковићу углавном су о томе да сам забринут за њега – забринут да је његова психа превише нормална или превише крхка да би успела да се избори са сулудим захтевима елитног тениса. Испоставило се да је тај страх био спектакуларно неоснован, али главна тензија коју сам ту приказивао – тензија између доминантне, константне тениске звезде и рањивог људског бића – и даље је сочиво кроз које гледам Ђоковића. То је много занимљивији поглед него у случају Федерера и Надала.

Тигнор: Моја перспектива се променила врло мало – одувек ми је био симпатичан, али када је сазрео, почео је да ми се свиђа још више и више га поштујем. Његову игру и даље је сјајно гледати, добар је и у поразима, а и на прави начин се носи са обавезама ван терена. По ономе што сам ја видео, има невероватно стрпљење са људима и даје све од себе да се адекватно избори са сваким изласком у јавност. Никада нећу заборавити како је после пораза ове године на Ролан Гросу одмах отишао до Џона Мекинроа и о томе говорио за НБЦ телевизију.

У чему уживаш или проналазиш изазов када пишеш о Новаку?

Филипс: Волим да пишем о Ђоковићу јер је он истовремено једна од најкомпликованијих и најталентованијих личности у спорту – он је изванредан карактер, а то ме привлачи када пишем о њему. Досадни су играчи који нуде лаке одговоре!

Сваки веома популаран спортиста о којем пишеш за нешто ширу публику имаће навијаче који сматрају да ниси довољно хвалио “њиховог“, тако да често чујем и бесне Ђоковићеве навијаче који нису задовољни јер се он третира иронично или са много нијанси. Углавном не сматрам ту врсту критике баш убедљивом и не обраћам пажњу на њу. Иако моји текстови о њему нису хагиографски, они су саосећајни у смислу да озбиљно покушавам да разумем Ђоковића. На крају крајева, покушавам да поделим са свима своје виђење ствари, а не да напишем текст који ће се свидети сваком Србину или сваком Американцу или сваком Ђоковићевом навијачу.

Тигнор: Сматрам интересантним Ђоковићеву способност да превазиђе сопствену нервозу и фрустрације. За разлику од Федерера и Надала, он може да ’полуди’ на менталном плану када ствари не иду како треба, али је такође један од ретких који после тога може да се сабере, смири и да свеједно победи. Други такав пример јесте Серена Вилијамс. Еластичан је ментално колико је и физички, а то није увек био случај. Препознајем у њему много сопствених неуроза на терену и осећам да имам представу колико је тешко радити то што он ради. За момка који би наводно требало да је машина, он има много особина човека. Његови урлици и стискање песница можда га не чине вољеним код тениских навијача, али мени се допада што је и на терену онакав какав је. Он жели да буде вољен, то да, али не може да престане тако да се понаша чак иако му то не доноси љубав.

Ван терена, био ми је занимљив његов процес сазревања, нарочито његова способност да се понаша толико професионално и да носи много одговорности на својим леђима. Такође ми се допада и његов смисао за хумор, а сјајно је и што мушки тенис има броја један који зна да плеше.

Тешко ми је да се ставим у његову кожу. Као Американац, осећам разлику у српском менталитету, историји и начину живота. Нисам толико добро упућен у ту историју и не могу на културолошком нивоу све време да га разумем, али читање о његовом животу за мене је био добар прозор у Србију.

Имаш ли неке трајне утиске о Новаку са овогодишњег УС опена?

Тигнор: Ствар која ме је највише запањила у финалу јесте колико је био савитљив, брз и жустар. Никада нисам видео да Федерер делује споро, али Ђоковић је дошао близу тога да учини да изгледа тако. Новак је заиста на свом физичком врхунцу. Нажалост, то је посластица која се боље види уживо него путем телевизије – наравно, импресиониран си његовом брзином и атлетицизмом и на ТВ-у, али није баш исти осећај као када видите Федерерове ударце и таленат. Уживо, када си ту близу и када чујеш и видиш његове кретње, Ђоковић је једнако узбудљив спортиста.