Анализа: Како је Тео вратио наду у српску кошарку?

Ако Саша Ђорђевић каже да није видео такву кошаркашку магију никад у животу, онда се ради о заиста нечем посебном. Да, управо тим речима је после победе над Чешком игру Теодисића описао селектор Сале национале.

Кошарка 17.09.2015 | 23:00

Ако Ђорђевић то није видео у животу, који је тројке у последњој секунди сипао као да је реч о баскету испед зграде, шта онда ми крај малих екрана да кажемо? Да ли смо свесни колико смо срећни што смо савременици таквог мага, кога понекад можемо и да гледамо уживо.

Недавно смо написали текст “Ево зашто морамо да волимо Теа”. И личности попут несташног Ваљевца увек деле људе. У Србији га када побеђујемо волимо највише, а када не иде баш добро шаљемо га у његову Москву без права на повратну карту. Ипак, један коментар нам је био изузетно значајан.

Јавио нам се Драган Кокан Ђуришић који је репрезентацију пратио на готово свим такмичењима. Сви га се сећате са чувеник снимака из свлачионице у којима је непрестано насмејан и у загрљају са играчима.

Кокан је као заљубљеник у кошарку ишао и 2007. у Горицу на европско првенство у кошарци за младе испод 20 година.

Селекција у којој су играли: Теодосић, Тепић, Лабовић, Драговић, Паунић. Ђурковић, Штимац се прошетала до злата. Теодосић, тада младић из ФМП Железника бриљирао је на том првенству и проглашен је за МВП турнира. Није мала ствар ако се зна да су му конкурецију правили: Де Коло, Саваш, Љуљ, Прелџић, Датоме, Швед и Воронцевич. Све велика имена данашње европске кошарке.

У финалу је побеђена Шпанија и после утакмице је наше дечаке чекао аутобус који их је из италијанске Горице возио у словеначку.

- Било је весело у аутобусу. Славили смо. Већ се примакла поноћ, а ја сам био загрљен са Теом, када ми је зазвонио телефон. Видим, на дисплеју ми се приказао број Драгана Кићановића - препричавао нам је Кокан анегдоту.

Знао је зашто га Кића, чувена легенда из Чачка и један од најбољих српских кошаркаша свих времена зове.

- Претпостављао сам да хоће да честита. Међутим он је одмах тражио да да се чује са Теодосићем. Укључио сам спикерфон и сви су се у атобусу ућутали и зачуо се Кићин глас: Тео, хвала ти што си ми вратио веру у српску кошарку”. Тренутак тишине и Теово скромно “хвала”. Ни данас не могу да верујем колико је Кића био у праву - у даху нам је Кокан препричавао детаље одушевљен Теовим играма.

И заиста, наша кошарка у том тренутку је била у европском запећку. Без медаље 2003. у Шведској, дебакл у Атини на ОИ, па још већи шамар на ЕП у Београду, па бламирање у Јапану на Светском првенству.

Тамни облаци су се надвили над нашом кошарком, али их је Теодосић и развејао, магично као што дели асистенције.

Да будемо поштени нисмо се накупили медаља за седам година, али смо узели два сребра (на ЕП и СП) играли полуфинале СП у ком смо покрадени, а ових дана очекујемо ново одличје.

Као што је Кићи те 2007. враћена вера у српску кошарку, тако је и Мока Славнић на првенству ЕП за сениоре дао одрешене руке дечаку из Ваљева. Нисмо се ни тамо прославили, али су ударени темељи нове српске репрезентације.

Ако Кића и Мока не знају да препознају бисер, ко зна?

Па, цела Србија мисли да зна.

“Онај мали чупави, не може ни згиб да направи, а камоли да закуца, превише шутира, поиграва се кад не треба”, коментари су кад год нешто није како би сви пожелели.
А шта Тео ради. Ништа. Склони шишке са чела и цепне кош. Или промаши.

Али никог не остави равнодушним...