Analiza: Kako je Teo vratio nadu u srpsku košarku?

Ako Saša Đorđević kaže da nije video takvu košarkašku magiju nikad u životu, onda se radi o zaista nečem posebnom. Da, upravo tim rečima je posle pobede nad Češkom igru Teodisića opisao selektor Sale nacionale.

Košarka 17.09.2015 | 23:00

Ako Đorđević to nije video u životu, koji je trojke u poslednjoj sekundi sipao kao da je reč o basketu isped zgrade, šta onda mi kraj malih ekrana da kažemo? Da li smo svesni koliko smo srećni što smo savremenici takvog maga, koga ponekad možemo i da gledamo uživo.

Nedavno smo napisali tekst “Evo zašto moramo da volimo Tea”. I ličnosti poput nestašnog Valjevca uvek dele ljude. U Srbiji ga kada pobeđujemo volimo najviše, a kada ne ide baš dobro šaljemo ga u njegovu Moskvu bez prava na povratnu kartu. Ipak, jedan komentar nam je bio izuzetno značajan.

Javio nam se Dragan Kokan Đurišić koji je reprezentaciju pratio na gotovo svim takmičenjima. Svi ga se sećate sa čuvenik snimaka iz svlačionice u kojima je neprestano nasmejan i u zagrljaju sa igračima.

Kokan je kao zaljubljenik u košarku išao i 2007. u Goricu na evropsko prvenstvo u košarci za mlade ispod 20 godina.

Selekcija u kojoj su igrali: Teodosić, Tepić, Labović, Dragović, Paunić. Đurković, Štimac se prošetala do zlata. Teodosić, tada mladić iz FMP Železnika briljirao je na tom prvenstvu i proglašen je za MVP turnira. Nije mala stvar ako se zna da su mu konkureciju pravili: De Kolo, Savaš, Ljulj, Preldžić, Datome, Šved i Voroncevič. Sve velika imena današnje evropske košarke.

U finalu je pobeđena Španija i posle utakmice je naše dečake čekao autobus koji ih je iz italijanske Gorice vozio u slovenačku.

- Bilo je veselo u autobusu. Slavili smo. Već se primakla ponoć, a ja sam bio zagrljen sa Teom, kada mi je zazvonio telefon. Vidim, na displeju mi se prikazao broj Dragana Kićanovića - prepričavao nam je Kokan anegdotu.

Znao je zašto ga Kića, čuvena legenda iz Čačka i jedan od najboljih srpskih košarkaša svih vremena zove.

- Pretpostavljao sam da hoće da čestita. Međutim on je odmah tražio da da se čuje sa Teodosićem. Uključio sam spikerfon i svi su se u atobusu ućutali i začuo se Kićin glas: Teo, hvala ti što si mi vratio veru u srpsku košarku”. Trenutak tišine i Teovo skromno “hvala”. Ni danas ne mogu da verujem koliko je Kića bio u pravu - u dahu nam je Kokan prepričavao detalje oduševljen Teovim igrama.

I zaista, naša košarka u tom trenutku je bila u evropskom zapećku. Bez medalje 2003. u Švedskoj, debakl u Atini na OI, pa još veći šamar na EP u Beogradu, pa blamiranje u Japanu na Svetskom prvenstvu.

Tamni oblaci su se nadvili nad našom košarkom, ali ih je Teodosić i razvejao, magično kao što deli asistencije.

Da budemo pošteni nismo se nakupili medalja za sedam godina, ali smo uzeli dva srebra (na EP i SP) igrali polufinale SP u kom smo pokradeni, a ovih dana očekujemo novo odličje.

Kao što je Kići te 2007. vraćena vera u srpsku košarku, tako je i Moka Slavnić na prvenstvu EP za seniore dao odrešene ruke dečaku iz Valjeva. Nismo se ni tamo proslavili, ali su udareni temelji nove srpske reprezentacije.

Ako Kića i Moka ne znaju da prepoznaju biser, ko zna?

Pa, cela Srbija misli da zna.

“Onaj mali čupavi, ne može ni zgib da napravi, a kamoli da zakuca, previše šutira, poigrava se kad ne treba”, komentari su kad god nešto nije kako bi svi poželeli.
A šta Teo radi. Ništa. Skloni šiške sa čela i cepne koš. Ili promaši.

Ali nikog ne ostavi ravnodušnim...