Ево зашто су "Орлови" најмотивисанији тим на Еуробаскету!

Нас су називали разним именима. Онда смо почели да верујемо да је све то истина, па смо помислили да смо стварно овакви и онакви, да не ваљамо ни за ово ни за оно, да смо, просто, осуђени на пропаст баш такви какви смо. Епилог, међутим, не зависи од онога шта други мисле о нама, већ од онога шта урадимо са оним што имамо. Прича о нашој кошаркашкој репрезентацији није зато прича о неким тамо "орловима" који су прича за себе. То је права прича о - свима нама.

Кошарка 05.09.2015 | 10:30

Земља кошарке. Тако су нас давно, давно звали. Нарочито кад "нас" је било више, када смо харали кошаркашким паркетима, играли се међу собом и играли се са супарницима. То су, међутим, нека давна времена. Наследила су их доба неверице, разочарања, године и такмичења која смо гледали са главама ослоњеним на обе руке, некада и кроз прсте, тек да бацимо поглед на оно што су нам радили они чији смо дуго, баш дуго, били учитељи.

Дошла је смена генерација. Па још једна. Па још једна. Од славног Индијанаполиса 2002. и светске титуле у земљи у којој је кошарка и измишљена, трагали смо. За собом. За својим идентитетом на паркету. За тимским духом, највећим оружјем које тим може да има. Падовима се није знао ни број.

Једанаесто олимпијско место у Атини, па двапут у низу пропуштене Олимпијске игре. Онда и једанаесто место заузето у одбрани светске титуле из Индијанаполиса. Шести, девети, тринаести, на првенствима Европе после Индијанаполиса. Тринаести, хеј?! А Србија, тек... Србија, замислите, никада није играла кошарку на Олимпијским играма.

Како се земља урушавала, тако се урушавало и њено лепше лице, "земља кошарке".

Најстрашније је, међутим, било што смо помислили да стварно не ваљамо. Што смо допустили да наше мане, а њих није мало, умало постану наш идентитет. О проблемима у које смо запали смо толико мислили, не чинећи ништа да их разрешимо, да смо се у ходајуће проблеме претворили. Не само на паркету. Уместо да мислимо о талентима, мислили смо о мукама. А о чему размишљаш, то и нараста.

Међутим, нисмо ми баш толико лоши. Нисмо ни себични, као што би то неко могао да помисли. А ако помисли, нека се сети десетина хиљада руку које су се дању и ноћу радиле не би ли спречили да поплаве још некога унесреће. Не, стварно нисмо себични, овде је асистенција увек изазивала лепши осећај него када сами завршимо нешто. Нисмо ни лењи. Ако неко на то помисли, нека се сети себе и својих ближњих који раде од јутра до сутра, више него што било који уговор предвиђа. Нисмо ни ксенофобични, јер ми све који нам дођу примамо толико раширених руку да би ксенофилични била далеко прецизнија дефиниција. Нисмо ни блесави, јер свако од нас зна врло добро шта мисли о ономе што не ваља.

Нисмо ни безосећајни, јер знамо врло добро шта је патња. Нисмо ни злобни, јер смо навикли да се радујемо заједно са неким, а не насамо. Нисмо ни егоцентрични, јер смо, не само у кошарци, увек више волели да говоримо "ми" него "ја". О, нисмо ми ни посесивни, јер је више нас који немамо него оних који имају, па смо одавно научили да и оно мало тога што немамо делимо међу собом. Нисмо ни хвалисави, јер смо на похвале увек одговарали тихим осмехом, никако ударањем на сва звона. Нисмо ни непоштени, јер је фер-плеј овде важнији од других правила игре, нечаст изузецима.

Нисмо ни надмени, јер бисмо се онда лакше пробијали до врха, него смо, већину посматрајући све ово време - скромни. А такви смо, јер нам је лепше када часно постојимо, него да нас нечасних нема за сва времена. Нисмо ни незрели, само смо се мало повукли пред налетом бестидних. Добра је, овде, увек било више од зла. Само је зло, као и свуда у свету, имало бољи маркетинг. Ама, нисмо ми криви за много тога, али јесмо за то - што смо заборавили шта смо.

И... Ту би могла да почне, а и да се заврши прича о нашој кошаркашкој репрезентацији. Јер, баш она је савршени подсетник на то ко смо.

У нашој репрезентацији нема себичлука, како би и било када јој је асистенција заштитни знак? У њој нема ни лењости, јер су хиљаде тренинга од јутра до сутра, чак и када се званични тренинг заврши, исклесале оно најбоље у сваком од играча. У тој, нашој екипи, свако нови се прихвата као род најрођенији. Јер и јесте род, само се и то умало заборавило. А они који отпадну, јер неко мора - правила дозвољавају да само 12 одабраних буде тим, кажу "Дао сам све од себе. И увек ћу. Макар ме само на тренинг звали, ја ћу - увек бити ту!"

У овој екипи свако зна шта је то што не ваља, зато се са тиме толико и бори. А бори се сваки појединац не са неким наспрам себе - него са својим слабостима. Да би засветлео у мрачном тренутку. И, нема тамо ни безосећајних, јер такве и не позивају да представљају српску кошарку. Та екипа је, уосталом, и саткана од знања, труда и емоција.

Нема у овом тиму злобе, јер у њему сви све раде заједно. Нема зато ни егоцентричности, јер они живе као - "ми", а не умеју да постоје као "тај, тај и тај". Нису ни посесивни, јер све што имају - деле међу собом: и сваки трк за ривалом, и сваки напад. А живе тако тако јер знају да само када раде заједно на нечем добром - то добро и постаје могуће.

Нису ни хвалисави, јер никада и нису рекли "ми смо најбољи". Стварно нису, јер знају да могу да буду још бољи. Нису ни надмени, ни незрели, јер скромно раде оно за шта су створени, учећи из дана у дан, од јутра до мрака, шта то још њихов таленат може - и како да помогну таленту до себе да још лепше засија.

Баш због свега тога, на првенству Европе они неће бити само "једна од кошаркашких екипа".

Не, сви они биће - сви ми.

Знају ови момци, њихови тренери, њихова организација, кога то представљају. Своје породице. Комшије. Другове. И милионе незнаних, који дишу као један када истрче на паркет. Знају они шта носе у себи - и дух прошлих, времена славних, и срчаност која помаже да се издрже ова нова времена, у којима су и стасали. Знају да када изађу на терен - играју чувајући "дух игре" оних својих претеча који су и утакли животе у чудесну причу знану као "земља кошарке". Али, играју и за неке нове клинце, који сада у њих нетремице гледају, желећи да буду - баш такви. Носе ови момци у себи борбу са свим оним предрасудама да не ваљамо, и све оне истине - шта можемо, када смо заједно. Баш зато, нико није мотивисанији од њих.

А и тешко да ћете наћи неког ко воли да се толико игра као они.

Додате у тај рецепт мало мудрости оних искусних, мало спортског шмека оних младих...

... додате и мало оне чувене чврстине када се на нас неко залети (а додате и прстохват маште, јер без ње ништа ново а лепо и не бива) и - добијете кошаркашку репрезентацију Србије.

А она се не добија лако.

Србију ће на Европском првенству представљати следећих 12 кошаркаша: капитен Милош Теодосић, Стефан Марковић, Немања Недовић, Богдан Богдановић, Драган Милосављевић, Никола Калинић, Марко Симоновић, Немања Бјелица, Зоран Ерцег, Мирослав Радуљица, Огњен Кузмић и Никола Милутинов.