Evo zašto su "Orlovi" najmotivisaniji tim na Eurobasketu!

Nas su nazivali raznim imenima. Onda smo počeli da verujemo da je sve to istina, pa smo pomislili da smo stvarno ovakvi i onakvi, da ne valjamo ni za ovo ni za ono, da smo, prosto, osuđeni na propast baš takvi kakvi smo. Epilog, međutim, ne zavisi od onoga šta drugi misle o nama, već od onoga šta uradimo sa onim što imamo. Priča o našoj košarkaškoj reprezentaciji nije zato priča o nekim tamo "orlovima" koji su priča za sebe. To je prava priča o - svima nama.

Košarka 05.09.2015 | 10:30

Zemlja košarke. Tako su nas davno, davno zvali. Naročito kad "nas" je bilo više, kada smo harali košarkaškim parketima, igrali se među sobom i igrali se sa suparnicima. To su, međutim, neka davna vremena. Nasledila su ih doba neverice, razočaranja, godine i takmičenja koja smo gledali sa glavama oslonjenim na obe ruke, nekada i kroz prste, tek da bacimo pogled na ono što su nam radili oni čiji smo dugo, baš dugo, bili učitelji.

Došla je smena generacija. Pa još jedna. Pa još jedna. Od slavnog Indijanapolisa 2002. i svetske titule u zemlji u kojoj je košarka i izmišljena, tragali smo. Za sobom. Za svojim identitetom na parketu. Za timskim duhom, najvećim oružjem koje tim može da ima. Padovima se nije znao ni broj.

Jedanaesto olimpijsko mesto u Atini, pa dvaput u nizu propuštene Olimpijske igre. Onda i jedanaesto mesto zauzeto u odbrani svetske titule iz Indijanapolisa. Šesti, deveti, trinaesti, na prvenstvima Evrope posle Indijanapolisa. Trinaesti, hej?! A Srbija, tek... Srbija, zamislite, nikada nije igrala košarku na Olimpijskim igrama.

Kako se zemlja urušavala, tako se urušavalo i njeno lepše lice, "zemlja košarke".

Najstrašnije je, međutim, bilo što smo pomislili da stvarno ne valjamo. Što smo dopustili da naše mane, a njih nije malo, umalo postanu naš identitet. O problemima u koje smo zapali smo toliko mislili, ne čineći ništa da ih razrešimo, da smo se u hodajuće probleme pretvorili. Ne samo na parketu. Umesto da mislimo o talentima, mislili smo o mukama. A o čemu razmišljaš, to i narasta.

Međutim, nismo mi baš toliko loši. Nismo ni sebični, kao što bi to neko mogao da pomisli. A ako pomisli, neka se seti desetina hiljada ruku koje su se danju i noću radile ne bi li sprečili da poplave još nekoga unesreće. Ne, stvarno nismo sebični, ovde je asistencija uvek izazivala lepši osećaj nego kada sami završimo nešto. Nismo ni lenji. Ako neko na to pomisli, neka se seti sebe i svojih bližnjih koji rade od jutra do sutra, više nego što bilo koji ugovor predviđa. Nismo ni ksenofobični, jer mi sve koji nam dođu primamo toliko raširenih ruku da bi ksenofilični bila daleko preciznija definicija. Nismo ni blesavi, jer svako od nas zna vrlo dobro šta misli o onome što ne valja.

Nismo ni bezosećajni, jer znamo vrlo dobro šta je patnja. Nismo ni zlobni, jer smo navikli da se radujemo zajedno sa nekim, a ne nasamo. Nismo ni egocentrični, jer smo, ne samo u košarci, uvek više voleli da govorimo "mi" nego "ja". O, nismo mi ni posesivni, jer je više nas koji nemamo nego onih koji imaju, pa smo odavno naučili da i ono malo toga što nemamo delimo među sobom. Nismo ni hvalisavi, jer smo na pohvale uvek odgovarali tihim osmehom, nikako udaranjem na sva zvona. Nismo ni nepošteni, jer je fer-plej ovde važniji od drugih pravila igre, nečast izuzecima.

Nismo ni nadmeni, jer bismo se onda lakše probijali do vrha, nego smo, većinu posmatrajući sve ovo vreme - skromni. A takvi smo, jer nam je lepše kada časno postojimo, nego da nas nečasnih nema za sva vremena. Nismo ni nezreli, samo smo se malo povukli pred naletom bestidnih. Dobra je, ovde, uvek bilo više od zla. Samo je zlo, kao i svuda u svetu, imalo bolji marketing. Ama, nismo mi krivi za mnogo toga, ali jesmo za to - što smo zaboravili šta smo.

I... Tu bi mogla da počne, a i da se završi priča o našoj košarkaškoj reprezentaciji. Jer, baš ona je savršeni podsetnik na to ko smo.

U našoj reprezentaciji nema sebičluka, kako bi i bilo kada joj je asistencija zaštitni znak? U njoj nema ni lenjosti, jer su hiljade treninga od jutra do sutra, čak i kada se zvanični trening završi, isklesale ono najbolje u svakom od igrača. U toj, našoj ekipi, svako novi se prihvata kao rod najrođeniji. Jer i jeste rod, samo se i to umalo zaboravilo. A oni koji otpadnu, jer neko mora - pravila dozvoljavaju da samo 12 odabranih bude tim, kažu "Dao sam sve od sebe. I uvek ću. Makar me samo na trening zvali, ja ću - uvek biti tu!"

U ovoj ekipi svako zna šta je to što ne valja, zato se sa time toliko i bori. A bori se svaki pojedinac ne sa nekim naspram sebe - nego sa svojim slabostima. Da bi zasvetleo u mračnom trenutku. I, nema tamo ni bezosećajnih, jer takve i ne pozivaju da predstavljaju srpsku košarku. Ta ekipa je, uostalom, i satkana od znanja, truda i emocija.

Nema u ovom timu zlobe, jer u njemu svi sve rade zajedno. Nema zato ni egocentričnosti, jer oni žive kao - "mi", a ne umeju da postoje kao "taj, taj i taj". Nisu ni posesivni, jer sve što imaju - dele među sobom: i svaki trk za rivalom, i svaki napad. A žive tako tako jer znaju da samo kada rade zajedno na nečem dobrom - to dobro i postaje moguće.

Nisu ni hvalisavi, jer nikada i nisu rekli "mi smo najbolji". Stvarno nisu, jer znaju da mogu da budu još bolji. Nisu ni nadmeni, ni nezreli, jer skromno rade ono za šta su stvoreni, učeći iz dana u dan, od jutra do mraka, šta to još njihov talenat može - i kako da pomognu talentu do sebe da još lepše zasija.

Baš zbog svega toga, na prvenstvu Evrope oni neće biti samo "jedna od košarkaških ekipa".

Ne, svi oni biće - svi mi.

Znaju ovi momci, njihovi treneri, njihova organizacija, koga to predstavljaju. Svoje porodice. Komšije. Drugove. I milione neznanih, koji dišu kao jedan kada istrče na parket. Znaju oni šta nose u sebi - i duh prošlih, vremena slavnih, i srčanost koja pomaže da se izdrže ova nova vremena, u kojima su i stasali. Znaju da kada izađu na teren - igraju čuvajući "duh igre" onih svojih preteča koji su i utakli živote u čudesnu priču znanu kao "zemlja košarke". Ali, igraju i za neke nove klince, koji sada u njih netremice gledaju, želeći da budu - baš takvi. Nose ovi momci u sebi borbu sa svim onim predrasudama da ne valjamo, i sve one istine - šta možemo, kada smo zajedno. Baš zato, niko nije motivisaniji od njih.

A i teško da ćete naći nekog ko voli da se toliko igra kao oni.

Dodate u taj recept malo mudrosti onih iskusnih, malo sportskog šmeka onih mladih...

... dodate i malo one čuvene čvrstine kada se na nas neko zaleti (a dodate i prstohvat mašte, jer bez nje ništa novo a lepo i ne biva) i - dobijete košarkašku reprezentaciju Srbije.

A ona se ne dobija lako.

Srbiju će na Evropskom prvenstvu predstavljati sledećih 12 košarkaša: kapiten Miloš Teodosić, Stefan Marković, Nemanja Nedović, Bogdan Bogdanović, Dragan Milosavljević, Nikola Kalinić, Marko Simonović, Nemanja Bjelica, Zoran Erceg, Miroslav Raduljica, Ognjen Kuzmić i Nikola Milutinov.