Да ли је ЕУ једина перспектива региона?

Пре десет година Западни Балкан (у који је тад још спадала и Хрватска, која је 2013. ушла у ЕУ) био је под снажним утиском обећања које је најпре (2000) дато на Загребачком, а потом (2003) на Солунском самиту ЕУ, открива српско издање недељника Њузвик.

Регион 26.08.2015 | 07:45

То обећање - да све земље некадашње Југославије имају своје место у ЕУ и да од њих зависи када ће постати чланице ЕУ -унело је оптимизам и значајан ентузијазам да се што пре отпочне пут приближавања ЕУ. У тим годинама Европска унија се заиста и ширила, па обећање није изгледало нереално. Словенија је (заједно с још девет других земаља) ушла у ЕУ 2004, а Хрватска је 2005. започела преговоре о чланству.

Македонија је 2001. потписала Споразум о стабилизацији и придруживању, који је ратификован и ступио је на снагу 2004. Годину дана касније (2005) и Македонија је постала кандидат за чланство. Бугарска и Румунија приступиле су ЕУ 2007, што је западни Балкан учинило „унутрашњим језером“ ЕУ, па се више не може говорити о проширењу ЕУ према истоку, него о „унутрашњој консолидацији“ или „попуњавању рупе“ која је на политичкој карти Европе настала у простору некадашње Југославије.

То је био важан помак, будући да је из данашње перспективе много јасније да је проширење на исток проблематично - пре свега за Русију - док „попуњавање“ не ствара никакве додатне страхове на истоку Европе.

У тим годинама, средином прошле деценије, и Србија и Хрватска су пролазиле кроз интензивну демократизацију, а унутрашња питања - нарочито српско-хрватско питање у Хрватској - ипак су доживела одређени помак набоље. Српска странка у Хрватској ушла је у коалициону владу, а Хрватска је била међу првим европским земљама које су укинуле визе за туристичке посете држављана тадашње Србије и Црне Горе. Било је то значајно достигнуће у односима две државе. Србија и Црна Гора договориле су се о условима за миран разлаз, па је 2006, након референдума у Црној Гори, до таквог разлаза и дошло, без икаквих проблема.

УЗДРМАНО ПОВЕРЕЊЕ

Позитивни помаци на Балкану у тој 2005. били су у складу с општим позитивним трендовима у Европи и свету. Било је то доба пре проглашења независности Косова (2008) и пре руских интервенција у Грузији (2008) и Украјини (2014). Такође, тада још није било финансијске кризе, која је касније - већ од 2007. па надаље - темељно уздрмала поверење у банкарски и финансијски сектор, а делимично и у цео либерални систем вредности и институција.

Евро и Шенгенски споразум изгледали су стабилно и функционисали су добро. „Арапског пролећа“ - које је довело до сукоба у једном броју земаља јужног Медитерана - још није било на видику. Имигранти су и тада били проблем за један број земаља, али ни изблиза толики колики су постали након пропасти „арапског пролећа“ и због продужавања сукоба у Ираку и Авганистану. Европска унија и даље је изгледала као „једина могућност“ (тхе онлy гаме ин тоwн) за земље источне и југоисточне Европе, односно као опција „без алтернативе“ (тхере ис но алтернативе).

У тим околностима сматрало се да је будућност западног Балкана једноставна.Једина је дилема била кад, не да ли ће се једна по једна земља из те регије придружити ЕУ. Шта друго? ЕУ је имала финансијску, политичку и економску (ако не већ војну) моћ којом је успоставила униполаран - односно чак и хегемонијски - поредак у Европи. То је у толикој мери био случај да се често под Европом подразумевала Европска унија.Неке друге Европе - није било.

С те позиције моћи и утицаја, ЕУ је могла бити релативно стриктна кад су у питању били услови које земље кандидати морају да задовоље да би постале чланице. Подизала је критеријуме и постављала нове услове за чланство, надограђујући темељне - тзв. копенхагенске - критеријуме новима. Могла је да допусти да неке кандидате остави у „чекаоници" релативно дуго. Није се постављало питање могу ли нови кандидати заиста и да задовоље те услове. Претпостављало се да морају - или, макар, да морају показати добру вољу да то учине.

Сматрало се, такође, да кандидати желе реформе, те да ће сами настојати да конструктивно искористе време чекања да би довршили компликоване транзиционе процесе. Атрактивност ЕУ била је велика, а улазак у њу био је знак да је транзиција готова и да је нова чланица постала „нормална“ земља.

Свака земља у транзицији жели признање да је напокон „нормална“, управо као и друге земље. И свака је сматрала да улазак у ЕУ значи уједно и повећање шанси за привредни раст, за повећање политичке моћи и утицаја, те да је нова - и врло важна - безбедносна гаранција. Ниједна земља ЕУ није се још распала, нити је завршила у грађанском рату или била нападнута од друге земље. Европска унија је у том смислу заиста стекла репутацију као „оаза мира и сигурности“ на континенту који је у 20. веку био све само не колевка мира.

ГДЕ СМО ДАНАС

У овој 2015. години, налазимо се у једној - по много чему - сасвим другачијој ситуацији. ЕУ је у кризи, која је вишеструка и којој се не назире крај. Започело је кризом кредибилитета у дипломатско-безбедносном смислу, која је била видљива у првој половини деведесетих, у случају постјугословенских ратова. Европа је показала да те ратове не може ни да спречи ни да заустави - без подршке САД, а делом ни без активног и конструктивног инволвирања Русије.

Наставило се институционалном кризом, до које је дошло 2005, када су Французи и Данци одбацили предлог „европског устава“. Ствар је ублажена каснијим компромисима, али је ипак постављено питање легитимности планова за даље интегрисање и проширивање ЕУ.Заједничка европска спољна и безбедносна политика доживела је ударац поделама које су настале због ирачког рата 2003, што се наставило у разликама које су касније Европљани исказали у односу према Русији под Владимиром Путином.

Ипак, права криза уследила је након што се финансијска криза из САД преселила у Европу, што је довело у питање економску и финансијску сигурност многих грађана и земаља. Поставило се питање - како избалансирати либералне вредности (као што су слободно тржиште) са захтевом за сигурношћу националних економија. На то питање касније се надовезало питање једнакости унутар саме ЕУ, које је продубљено због кризе на европском југу.

ЈАЧАЊЕ РУСИЈЕ

Истовремено на источним границама Европе јачала је Русија, а на југоисточним -Турска. Обе те земље доживљавале су економски, па и политички процват у доба европске кризе. Прошле године, 2014, Европска унија се први пут суочила с чињеницом да се неће више моћи ширити тамо где жели и кад жели. Руска интервенција у Украјини је -у стварном смислу -вероватно одредила источне границе ЕУ за дуже време, ако не и заувек.

Јачање Русије има велике последице за све земље на периферијама (унутрашној и спољној) Европске уније. Оне које се налазе са спољне стране границе ЕУ (укључујући и земље западног Балкана) морају у новим околностима бити опрезније, те покушавају да балансирају између ЕУ и Русије. То исто чине и неке земље на унутрашној страни границе: нпр. Мађарска, делом Бугарска и Словачка. Нове околности присиљавају и балтичке државе, па и Финску и Шведску, да узму у обзир руску позицију. Неке од њих желе да целу ЕУ оријентишу према Русији, док друге сматрају да би било боље понудити услуге „моста“, односно везе између ЕУ и Москве.

Западнобалканске земље сад такође калкулишу о алтернативи. Пре десет година ниједна од њих није постављала питање: да ли је чланство у ЕУ заиста и једина могућност. Данас, у условима кризе Европе а такође и због смањење моћи и атрактивности ЕУ, све оне гледају и на другу страну: према арапским земљама и Кини због финансија и инвестиција, према Русији и Турској због политичке позиције, према Америци због заштите у евентуалним опасним временима. Неке од њих флертују с идејом „неутралности“: војне (Србија) или политичке. Ако већ и политичке елите мање-више унисоно остају привржене идеји приступања ЕУ, јавно мњење је данас далеко скептичније и више подељено по том питању него што је било пре десет година.

Евро и шенген - два велика успеха пројекта европског интегрисања -налазе се у кризи, па европски политичари говоре о могућности пропасти саме Европске уније. ЕУ је под изразитим притиском миграната, што доводи у питање слободу кретања људи: једну од најатрактивнијих последица постојања Европске уније. Мађарска је почела подизање ограде или зида на својој граници са Србијом. Та граница је, међутим, дуга „само“ 175 километара, док Хрватска са земљама које нису у ЕУ (Босном и Херцеговином, Црном Гором и Србијом) има готово 1.300 километара границе.

Притом има и више од 1.200 острва у Јадранском мору. Ако се талас миграната усмери према њој, ограда ће морати да буде далеко већа. Подизање ограда и зидова тамо где су 1989. нестали -или никад нису ни постојали -лоша је порука која долази из „уједињене Европе“. Стварање „тврђаве Европе“ повећава осећај изолованости и неприпадања код земаља кандидата. Ствара се осећај да је ЕУ проблем, па и да се њени унутрашњи проблеми сад преливају на земље западног Балкана, које су ипак постигле неки ниво међусобног поверења и унутрашње демократске консолидације. Можемо замислити коју поруку би, на пример, ограда као што је она на мађарско-српској граници послала кад би била подигнута између Хрватске и Босне и Херцеговине или Хрватске и Србије. Земље које још нису изашле на крај с последицама рата из деведесетих, сада би биле удаљеније једна од друге него што су биле чак и у тој тешкој деценији.

ПОЛИТИКА ПРИТИСАКА

Додатни проблем је у томе што неке земље ЕУ настоје да користе своју позицију да би оствариле властите националне интересе у односу на земље кандидате. Вето унутар ЕУ омогућава свакој земљи да га користи за било коју сврху, па и онда када жели да „притисне“ неку суседну земљу која жели улазак у ЕУ. Грчка, међутим, већ 20 година блокира чланство Македоније у НАТО и ЕУ због спора о имену, а ЕУ у том спору није успела да нађе неко решење. Сад су се придружили и Кипар и Бугарска - из понешто другачијих разлога. Хрватска, Мађарска и Румунија такође повремено користе чланство у ЕУ да би притиснуле Београд због права националних мањина, односа према деведесетим или других питања.

ИМА ЛИ АЛТЕРНАТИВЕ

Парадоксално је да је управо у тренутку кад се појављује алтернатива ЕУ одлучила да буде све затворенија и опрезнија по питању будућности проширења. Она данас не би могла да понови ни обећања из Загреба, ни оно из Солуна. У њој више нема јединства кад је реч о проширењу. Ниједна земља кандидат нема више спонзора или заговорника унутар ЕУ -као што га је раније Хрватска у кључним фазама преговарања имала с Немачком, а делом и неким другим земљама (Пољском, Аустријом или Мађарском). У јавном мњењу земаља ЕУ расте скептичност према самој идеји ЕУ, а посебно у односу на даље проширење.

Неке земље - Француска и Аустрија -најавиле су референдуме о сваком следећем проширењу. У ЕУ се дуго водила дискусија између заговорника „проширења“ и заговорника „продубљења“ Уније. Сад се говори о „екситима“: „грекситу“ и (с обзиром на скори референдум у Великој Британији) „брекситу“. Уколико на следећим председничким изборима у Француској победи Марин ле Пен, говориће се можда и о „фрекситу“. Како таква Европска унија може бити атрактивна земљама кандидатима?

Истовремено, унутар саме ЕУ постоји подела због питања признавања независности Косова, што онемогућава јединствену политику ЕУ и према Србији и према Косову. Из перспективе тих земаља логично је да се поставља питање: није ли ЕУ, уместо да буде извор решења, заправо извор проблема? То је питање нарочито присутно након што је Европска унија својом нејасном политиком заправо погоршала ситуацију у Украјини, према којој се понашала као заинтересовани потенцијални младожења који не нуди брак, али покушава да спречи брак невесте с другим младожењом (у овом случају Русијом). Слично се гледа и на упозорења из Брисела земљама западног Балкана да не смеју превише да се приближе Русији, него морају у свему да следе политику ЕУ.

Та упозорења била би много брже и потпуније прихваћена када би из Брисела долазиле конкретне понуде, укључујући и оне за што брже чланство у ЕУ. Али долазе управо обрнуте поруке: нови услови, мање заинтересованости, па и то што у новој Европској комисији више нема комесара за проширење. Ако се при уласку Хрватске говорило да она долази на забаву (партy) у два по поноћи, кад је забава практично готова, а остало је много посла који треба обавити да би се кућа довела у ред, онда је сад ситуација још и гора.

Сви ти процеси утичу и на унутрашњеполитичку ситуацију у свим земљама западног Балкана. У Македонији, која је крајем двехиљадитих практично одустала од наде да ће ускоро ући у ЕУ, дошло је до обнове национализма, корупције и ауторитарности. Афера с прислушкивањем политичара и многих других, које су недавно откривене, показују да се земља помера уназад и да је данас у горем стању него што је била пре десет година.

У Србији се јавно мњење окреће према Русији, иако је цела политичка елита проевропска (макар вербално). Али питање је колико дуго ће тај процеп између политичара и јавности моћи да се одржи. Руска блокада британске резолуције о Сребреници у Савету безбедности УН сигурно није била непопуларна. У Босни и Херцеговини и Албанији -које су можда најудаљеније од чланства у ЕУ -као и на Косову, власт и јавност се окрећу према САД (а у БиХ још и према Русији у Републици Српској, односно Турској у деловима Федерације где су Бошњаци у већини). У тим земљама се и тако сматрало да су САД одиграле кључну улогу у тешким временима рата, те да је ЕУ користан али не сасвим поуздан партнер. Све то отвара врата за алтернативне силе које се могу појавити као нови актери на западном Балкану: уз Европску унију или чак можда и уместо ње.

Највећа опасност за западни Балкан, међутим, није у томе што би ЕУ препустила своје место безбедносног и политичког гаранта неком другом или неким другима. Америка, Русија и Турска, нарочито ако раде заједно, могу понудити безбедносне гаранције, а вероватно и помоћи да се те земље развију и да се не осећају запостављено. Ипак, опасно је ако стари гаранти више не могу да осигурају мир, а нови не желе или нису у стању. У том интеррегнуму, као што знамо из недавне прошлости (раних деведесетих) све је могуће, па и сукоби с трагичним последицама.

Извор: Њузвик