Анализа: Валери, дај бар један гол!

Ако би странац требало да прави разлику у мечевима какви су квалификациони за Лигу шампиона, и ако су на томе црно-бели замерали Мореири, онда би иста теза морала да се употреби као потпора утиску како највећу услугу Божинов свима у Хумској 1 чини у тренуцима кад напушта терен, јер на њему делује – бескорисно.

Младен Крстајић умотан у пелене. И Бразилац Бордон у пеленама. Цела одбрана Шалкеа вири из пелена на последњој страни Билда. А комплетна Немачка гледа и исмева дефанзивну линију тима из Гелзенкирхена. Вришти из дубине душе. Наслађује се киксом великог клуба, у коме су својевремено за убедљив пораз (четири примљена гола) странци окривљени тако што су немилосрдни, али хируршки прецизни, уредници тиражног листа поређали зреле људе у фото-монтажи тако да личе на бебе и написали:
„Ови играју као деца.“

Валери Божинов није дете, међутим, да је у Бундеслиги, данас би се тресао од стида, јер њега, за разлику од штопера Шалкеа пре десетак година, не би превијали у пелене, него би с насловне стране загремли:
„Wас ист дас?“

На српском – шта је ово? – требало би да буде питање које ће сви у Партизану, од председника Зорана Поповића до трећег голмана Јована Трнића, поставити Бугарину, који се само зове нападачем, јер за месец дана такмичарског фудбала у Европи није урадио ништа. Апсолутно ништа. Ако би странац требало да прави разлику у мечевима какви су квалификациони за Лигу шампиона, и ако су на томе сами црно-бели не тако давно замерали и једном Алмамију Мореири, онда би иста теза морала да се употреби као савршена потпора утиску како највећу услугу Божинов свима у Хумској 1 чини у тренуцима кад напушта терен. Јер на њему делује – бескорисно.

Не вреде ни критике тренера Зорана Милинковића, не вреди ни навијачки поклич „Валери, дај бар један гол“, не вреди ни чињеница да га у 17. минуту дуела на велелепној Борисов арени најмлађи саиграч Андрија Живковић опомиње и показује где би требало да трчи... Ништа не вреди, Валери Божинов је уместо звезде прелазног рока постао звезда падалица. Странац који је новац добио одмах, а својевољно решио да знање отплати у ратама. Даје голове Металцу, Јагодини и Спартаку, не схватајући и да и без његове помоћи црно-бели могу да савладају те – и не само те – ривале у Суперлиги.

Оног тренутка кад у главу утуви да дрес мора да му буде знојав, а шортс прљав, кад му до малог мозга дође да је Партизан већи клуб од Лечеа и да је у њему модел понашања једнак ономе који из меча у меч показује још један странац Абубакар Оумару, постаће фудбалер достојан пажње. И скандирања с трибина које је Младен Крстајић најпре заслужио у Немачкој, кад му је кликнуло да у прецизној и срачунатој земљи, у којој је све сређено, мора да запне бар дупло више од рођених Немаца не би ли се, уместо у Билдовом породилишту, нашао на истој полазној тачки с њима.

Зато ће – кад у глави рашчисти да није бивши играч Јувентуса него садашњи Партизана, да и у Београду мора да трчи, а не да се шета – лопта коју још поштено није шутнуо ка голу ривала у квалификацијама почети да слуша Валерија Божинова, а навијачи и јавност да га цене као сад Андрију Живковића и(ли) некад Младена Крстајића.