Analiza: Valeri, daj bar jedan gol!

Ako bi stranac trebalo da pravi razliku u mečevima kakvi su kvalifikacioni za Ligu šampiona, i ako su na tome crno-beli zamerali Moreiri, onda bi ista teza morala da se upotrebi kao potpora utisku kako najveću uslugu Božinov svima u Humskoj 1 čini u trenucima kad napušta teren, jer na njemu deluje – beskorisno.

Fudbal 19.08.2015 | 23:00

Mladen Krstajić umotan u pelene. I Brazilac Bordon u pelenama. Cela odbrana Šalkea viri iz pelena na poslednjoj strani Bilda. A kompletna Nemačka gleda i ismeva defanzivnu liniju tima iz Gelzenkirhena. Vrišti iz dubine duše. Naslađuje se kiksom velikog kluba, u kome su svojevremeno za ubedljiv poraz (četiri primljena gola) stranci okrivljeni tako što su nemilosrdni, ali hirurški precizni, urednici tiražnog lista poređali zrele ljude u foto-montaži tako da liče na bebe i napisali:
„Ovi igraju kao deca.“

Valeri Božinov nije dete, međutim, da je u Bundesligi, danas bi se tresao od stida, jer njega, za razliku od štopera Šalkea pre desetak godina, ne bi previjali u pelene, nego bi s naslovne strane zagremli:
„Was ist das?“

Na srpskom – šta je ovo? – trebalo bi da bude pitanje koje će svi u Partizanu, od predsednika Zorana Popovića do trećeg golmana Jovana Trnića, postaviti Bugarinu, koji se samo zove napadačem, jer za mesec dana takmičarskog fudbala u Evropi nije uradio ništa. Apsolutno ništa. Ako bi stranac trebalo da pravi razliku u mečevima kakvi su kvalifikacioni za Ligu šampiona, i ako su na tome sami crno-beli ne tako davno zamerali i jednom Almamiju Moreiri, onda bi ista teza morala da se upotrebi kao savršena potpora utisku kako najveću uslugu Božinov svima u Humskoj 1 čini u trenucima kad napušta teren. Jer na njemu deluje – beskorisno.

Ne vrede ni kritike trenera Zorana Milinkovića, ne vredi ni navijački poklič „Valeri, daj bar jedan gol“, ne vredi ni činjenica da ga u 17. minutu duela na velelepnoj Borisov areni najmlađi saigrač Andrija Živković opominje i pokazuje gde bi trebalo da trči... Ništa ne vredi, Valeri Božinov je umesto zvezde prelaznog roka postao zvezda padalica. Stranac koji je novac dobio odmah, a svojevoljno rešio da znanje otplati u ratama. Daje golove Metalcu, Jagodini i Spartaku, ne shvatajući i da i bez njegove pomoći crno-beli mogu da savladaju te – i ne samo te – rivale u Superligi.

Onog trenutka kad u glavu utuvi da dres mora da mu bude znojav, a šorts prljav, kad mu do malog mozga dođe da je Partizan veći klub od Lečea i da je u njemu model ponašanja jednak onome koji iz meča u meč pokazuje još jedan stranac Abubakar Oumaru, postaće fudbaler dostojan pažnje. I skandiranja s tribina koje je Mladen Krstajić najpre zaslužio u Nemačkoj, kad mu je kliknulo da u preciznoj i sračunatoj zemlji, u kojoj je sve sređeno, mora da zapne bar duplo više od rođenih Nemaca ne bi li se, umesto u Bildovom porodilištu, našao na istoj polaznoj tački s njima.

Zato će – kad u glavi raščisti da nije bivši igrač Juventusa nego sadašnji Partizana, da i u Beogradu mora da trči, a ne da se šeta – lopta koju još pošteno nije šutnuo ka golu rivala u kvalifikacijama početi da sluša Valerija Božinova, a navijači i javnost da ga cene kao sad Andriju Živkovića i(li) nekad Mladena Krstajića.