Анализа: Како је српски одбојкаш објаснио осјећај због сталних дочека?!

Ми Срби смо, вероватно, народ који се у 2015. највише колективно смејао у исто време. Не зато што је нешто било јако смешно, јер живот код нас није ни најмање смешан, него због радости, оне искрене. Оне скоро заборављене радости јер је неко наш - урадио нешто феноменално. Али, ово златно лето, са толико спортских успеха, има и своје "последице": често се "мора" на дочек.

Остали спортови 12.08.2015 | 00:00
Анализа: Како је српски одбојкаш објаснио осјећај због сталних дочека?!

Наравно, радосне су то шетње. Увек су и биле, још од оних чувених, организованих средином 90-их година прошлог века, јер на једном месту пробуде добру енергију, а притом је и мисао сваког присутног, ма колико свако био прича за себе, окренута само срећи.

Неко ће сада рећи да је то само пролазни тренутак, да је живот превише озбиљан да би се краткотрајна еуфорија сматрала битном, или да је важније окренути се важнијим стварима пошто живот брзо пролази. И, не улазећи сад у те анализе, њима само треба додати - ама, лепо је. Кад имаш неког свог. Кад смо наши. И кад наши - одушеве. Не зато што им се, ето, посрећило. Већ зато што су толико вредно радили да би дошли у ту прилику, да им се сада, једноставно, може.

И, може се и нама да будемо радосни. Марко Подрашчанин, наш одбојкаши репрезентативац, један је од таквих. Један од нас.

Због њега и његових саиграча, предвођених Николом Грбићем, поново смо уживали у српској одбојци, јер су као отписани стигли до финала неосвојиве Светске лиге. Дочеци су, ове године, били резервисани за оне златне (као да је па мала ствар бити други?), али Подрашчанину, наравно, није било ни најмање тешко - да ужива у успесима својих спортских колега из Србије.

А после последњег у низу, злата ватерполиста на Свеском првенству, он је током великог дочека који је испод чувеног балкона пресељен испред Дома народне скупштине, најбоље дефинисао у којој ситуацији смо, колективно, доведени оваквим "понашањем" наших спортиста:

"Ја моју заставу оставио испред Скупштине. Не могу више да је носим тамо-вамо!!!"

Па, стварно... Нема смисла.

(Шалимо се. Све ово има смисла. Итекако има смисла. Не зато што смо ми супериорни, јер нисмо. Него јер је лепо радовати се због оног до себе. Има међу нама тих наших који су - баш феноменални. И, што је још важније, одличан су пример шта треба радити са својим талентима)

Коментари / 0

Оставите коментар