Analiza: Kako je srpski odbojkaš objasnio osjećaj zbog stalnih dočeka?!

Mi Srbi smo, verovatno, narod koji se u 2015. najviše kolektivno smejao u isto vreme. Ne zato što je nešto bilo jako smešno, jer život kod nas nije ni najmanje smešan, nego zbog radosti, one iskrene. One skoro zaboravljene radosti jer je neko naš - uradio nešto fenomenalno. Ali, ovo zlatno leto, sa toliko sportskih uspeha, ima i svoje "posledice": često se "mora" na doček.

Ostali sportovi 12.08.2015 | 00:00

Naravno, radosne su to šetnje. Uvek su i bile, još od onih čuvenih, organizovanih sredinom 90-ih godina prošlog veka, jer na jednom mestu probude dobru energiju, a pritom je i misao svakog prisutnog, ma koliko svako bio priča za sebe, okrenuta samo sreći.

Neko će sada reći da je to samo prolazni trenutak, da je život previše ozbiljan da bi se kratkotrajna euforija smatrala bitnom, ili da je važnije okrenuti se važnijim stvarima pošto život brzo prolazi. I, ne ulazeći sad u te analize, njima samo treba dodati - ama, lepo je. Kad imaš nekog svog. Kad smo naši. I kad naši - oduševe. Ne zato što im se, eto, posrećilo. Već zato što su toliko vredno radili da bi došli u tu priliku, da im se sada, jednostavno, može.

I, može se i nama da budemo radosni. Marko Podraščanin, naš odbojkaši reprezentativac, jedan je od takvih. Jedan od nas.

Zbog njega i njegovih saigrača, predvođenih Nikolom Grbićem, ponovo smo uživali u srpskoj odbojci, jer su kao otpisani stigli do finala neosvojive Svetske lige. Dočeci su, ove godine, bili rezervisani za one zlatne (kao da je pa mala stvar biti drugi?), ali Podraščaninu, naravno, nije bilo ni najmanje teško - da uživa u uspesima svojih sportskih kolega iz Srbije.

A posle poslednjeg u nizu, zlata vaterpolista na Sveskom prvenstvu, on je tokom velikog dočeka koji je ispod čuvenog balkona preseljen ispred Doma narodne skupštine, najbolje definisao u kojoj situaciji smo, kolektivno, dovedeni ovakvim "ponašanjem" naših sportista:

"Ja moju zastavu ostavio ispred Skupštine. Ne mogu više da je nosim tamo-vamo!!!"

Pa, stvarno... Nema smisla.

(Šalimo se. Sve ovo ima smisla. Itekako ima smisla. Ne zato što smo mi superiorni, jer nismo. Nego jer je lepo radovati se zbog onog do sebe. Ima među nama tih naših koji su - baš fenomenalni. I, što je još važnije, odličan su primer šta treba raditi sa svojim talentima)