Анализа: Колико је Србија изгубила изостанком Бобана Марјановића?

Српско кошаркашко небо и даље се налази у магли дима који се подигао после (не)очекиване одлуке лекарског тима, а потом и водећих људи Сан Антонио Спарса да српском центру „не дозволи“ да са својим саборцима покуша да овери олимпијску визу и окити се новим одличјем.

Кошарка 07.08.2015 | 23:30
Анализа: Колико је Србија изгубила изостанком Бобана Марјановића?

Изненађење. Конфузија. Ишчекивање. Стрепња. Шок. Помирење.

Тако се у шест речи могу описати догађаји који су обележили комплетна дешавања у вези са учешћем Бобана Марјановића на овогодишњем Европском првенству. Српско кошаркашко небо и даље се налази у магли дима који се подигао после (не)очекиване одлуке лекарског тима, а потом и водећих људи Сан Антонио Спарса да српском центру „не дозволи“ да са својим саборцима покуша да овери олимпијску визу и окити се новим одличјем, ма којег сјаја оно било.

Селектор кошаркашке репрезентације Србије Александар Ђорђевић, сви његови помоћници, комплетна делегација, а пре свега играчи остали су без помоћи једног од најбољих центара Старог континента. Момка чији је „крвави рад“ током свих претходних година изазвао праву експлозију и тектонске поремећаје, након које се винуо до невиђених висина. А ехо те прошлосезонске експлозије требало је добро да протресе и тло у Немачкој и Француској.

Али, уместо круне једне маестралне године, о којој сваки играч машта, Бобан Марјановић ће своје колеге, саиграче, кумове, браћу и другове морати да бодри путем малих екрана. Приче о промилима шансе да се Боби ипак нађе у тиму уливају само трунку наде. Али јасно је да би за велики обрт, после свега, било потребно право чудо.

Јер, споразум који постоји између ФИБА и НБА изричито каже да „играчима није дозвољено да учествују са националним тимом у припремама или такмичарским активностима када постоји разумна медицинска забринутост да би учешће изложило играча значајном ризику од повреде, болести или друге штете“.

Тај споразум је практично необорив. Без изузетка. Знате како кажу: „НБА кошарка је с друге планете“. Друштво великих момака, организација с изричитим правилима и законима, чија структура јасно одређује улогу сваког појединца, а исто тако зна се у којем правцу иде сваки уложени долар. Али, анализа целе приче која је добрано продрмала комплетну кошаркашку Србију тема је за друге редове...

Колико су Орлови изгубили неиграњем Бобана Марјановића? Много!

Европа је прошле сезоне дрхтала само и једино због игара које је пружао Бобан Марјановић. Бар када говоримо о српским горостасима под обручима. Не желимо да неко погрешно схвати протеклу реченицу - Оно што су Мирослав Радуљица, Владимир Штимац, Никола Милутинов и Огњен Кузмић пружили, што тренутно дају и што ће тек показати од непроцењиве је важности за српску кошарку. Све медаље које је трилинг „РШМ“ приграбио на континенталном и планетарном нивоу, сви кошеви, закуцавања, скокови, блокаде, сав труд, тренинзи и „гуљење колена“, крв, сузе и зној који су проливени због светог репрезентативног дреса само показују колики квалитет у себи носи сваки појединац. Кузмић је момак који је минулих година био прилична непознаница многима. Ипак, јасно је да је својим играма у Развојној лиги у ранијим сезонама задужио велико Ђорђевићево поштовање, што само показују огромне похвале на Крањској Гори недавно, али и потпис са Панатинаикосом.

Када се све сабере и одузме, када се направи пресек и подвуче црта, Бобан Марјановић је од свих центара који су у оптицају имао далеко најбољу и најуспешнију сезону. Марјановића су се плашили сви. Дословце сви. Од клубова са Балкана, преко свих Звездиних евролигашких противника, до великана попут мадридског Реала и Барселоне. Цела Европа имала је прилику да гледа доминацију незаустављивог српског џина, који је сејао страх где год да се нашао.

Сам ефекат који производи Марјановићева појава на терену у овом моменту био би велики добитак за репрезентацију. Човек који је виђен као једина легитимна замена за вечног капитена Ненада Крстића саткао је репутацију због које ће противници у сваком тренутку посебну пажњу обраћати на њега и његову појаву у рекету. А то је оно што је Орловима било потребно - центар због којег се „тресе шорц“ свима. Неко ко ће на себе „навући“ два, па и три противничка играча, само зато што не постоји другачије решење да се заустави. Тако и отвори простор за остале да се распуцају и разгоропаде...

Игра бројки јасно каже и да је Марјановић држао лествицу високо чак и када су ривали правили специјалне одбране искључиво за њега. Узмимо за пример Евролигу - на 24 утакмице просечно је књижио 17 поена, 11 скокова и једну асистенцију по утакмици. На само осам сусрета није имао дабл-дабл учинак, а тек једном се десило да није успео да пређе двоцифрену бројку кошева или скокова на једној утакмици (против Реала у Београду прим. аут.). Чак и када Марјановићу није ишло, скоковима, асистенцијама и блокадама пунио је статистичке ступце и допуштао саиграчима да се разиграју.

Конекцију коју је 222 центиметара високи центар на клупском нивоу успоставио са Маркусом Вилијамсом врло лако могао би да оствари првенствено са Милошем Теодосићем, а вероватно и идентичну са Богданом Богдановићем, Немањом Бјелицом, Стефаном Марковићем или било којим другим саиграчем. Посебно се то односи на игру блокада на високим позицијама, где би се отварала „ливада“ на путу до коша, или користио Марјановић као финишер акције. Не заборавимо и да је окретни центар често и сам решавао акције, у моментима када његови саиграчи нису имали адекватно решење, а и да је умео да погоди и са полудистанце, иако није имао константно прецизан шут.

Разноврсност у игри је нешто што је потребно сваком тиму, а Милошу, Богдану, Немањи, Мирославу и друговима свакако би добро дошла продужена рука Бобана Марјановића у и око рекета. Јасно је да су предводници ове генерације Орлова Теодосић, Богдановић и Бјелица, те да се Калинић озбиљно наметнуо после изванредних клупских путешествија, али нико не може да оспори тврдњу да би велико растерећење донело присуство и статистички најкориснијег играча Евролиге.

Друга страна медаље јесте проблематика којом се баве и бројни амерички медији ових дана - кретање у одбрани и систем који би Александар Ђорђевић морао да изгради због Марјановића. Имао је 27-годишњи ас и својих слабости, посебно у решавању одбрамбених задатака, иако је маргину и у овом сегменту подигао на виши ниво после мукотрпног „тесања“ годинама уназад. Али, човек конституције и висине какву има Бобан Марјановић једноставно није у могућности да примени довољно брзе кретње, окрете и реакције, поготово када поред њега пројури хитроноги противник, због чега је често био „извлачен“ далеко од рекета. У дефанзвној игри „човек на човека“ било је одређених проблема, али у зонској одбрани био је непремостива препрека чак и за асове далеко вишег реномеа.

Чињеница је и да је Црвена звезда своју игру градила управо на доброћудном џину, што се испоставило као пун погодак, а правим кошаркашким љубитељима вратило је веру да прави, старомодни центри нису „изумрла врста“. Ђорђевић би посебну тактику морао да смисли за Марјановића, али тиме би се искључиво отворила једна опција више, на обе половине терена. У тој ситуацији једини проблем представљао би моменат уигравања са остатком тима, а с обзиром на стриктна правила НБА лиге, која предвиђају тек 35 екипних тренинга, током припрема и на самом шампионату.

Можда и премало времена да би се тактички концепција довела до савршенства, можда и довољно да се направи додатни проблем свим такмацима, који ће наступати махом у најјачим саставима.

Марјановићево присуство у репрезентацији имало би вишеструки, позитивни ефекат на екипу, али и на самог играча. Почев од осећаја испуњености због повратка у национални тим после дуге паузе (читај: четири године), преко толико потребне сигурности коју би унео на сваком тренингу, потом и утакмици.

Србија ће ове године бити лишена помоћи Ненада Крстића, који је због свега учињеног задужио комплетну нацију, сада и без Марјановића. Али, без двојице врхунских центара се мора и може.

Александра Ђорђевића и његове најближе сараднике чека велики посао. Али, нико нема право да сумња у шефа струке и све одлуке које буде донео и састав који буде спремио за Европско првенство. Иза њега је сребро које је нацију подигло на ноге и пробудило из дубоког сна. Не треба подсећати како је Србија дошла на сам врх и стала раме уз раме са ненадмашним Америма.

Радуљица, Штимац, Милутинов и Кузмић су врло квалитетни центри и овај квартет ће Ђорђевић имати на располагању током припрема. И верујемо да ће на крају изабрати најбоље.

Али, напослетку кошаркашки критичари поново ће имати једну енигму за себе... Шта би било, кад би било...

Коментари / 0

Оставите коментар