Analiza: Koliko je Srbija izgubila izostankom Bobana Marjanovića?

Srpsko košarkaško nebo i dalje se nalazi u magli dima koji se podigao posle (ne)očekivane odluke lekarskog tima, a potom i vodećih ljudi San Antonio Sparsa da srpskom centru „ne dozvoli“ da sa svojim saborcima pokuša da overi olimpijsku vizu i okiti se novim odličjem.

Košarka 07.08.2015 | 23:30

Iznenađenje. Konfuzija. Iščekivanje. Strepnja. Šok. Pomirenje.

Tako se u šest reči mogu opisati događaji koji su obeležili kompletna dešavanja u vezi sa učešćem Bobana Marjanovića na ovogodišnjem Evropskom prvenstvu. Srpsko košarkaško nebo i dalje se nalazi u magli dima koji se podigao posle (ne)očekivane odluke lekarskog tima, a potom i vodećih ljudi San Antonio Sparsa da srpskom centru „ne dozvoli“ da sa svojim saborcima pokuša da overi olimpijsku vizu i okiti se novim odličjem, ma kojeg sjaja ono bilo.

Selektor košarkaške reprezentacije Srbije Aleksandar Đorđević, svi njegovi pomoćnici, kompletna delegacija, a pre svega igrači ostali su bez pomoći jednog od najboljih centara Starog kontinenta. Momka čiji je „krvavi rad“ tokom svih prethodnih godina izazvao pravu eksploziju i tektonske poremećaje, nakon koje se vinuo do neviđenih visina. A eho te prošlosezonske eksplozije trebalo je dobro da protrese i tlo u Nemačkoj i Francuskoj.

Ali, umesto krune jedne maestralne godine, o kojoj svaki igrač mašta, Boban Marjanović će svoje kolege, saigrače, kumove, braću i drugove morati da bodri putem malih ekrana. Priče o promilima šanse da se Bobi ipak nađe u timu ulivaju samo trunku nade. Ali jasno je da bi za veliki obrt, posle svega, bilo potrebno pravo čudo.

Jer, sporazum koji postoji između FIBA i NBA izričito kaže da „igračima nije dozvoljeno da učestvuju sa nacionalnim timom u pripremama ili takmičarskim aktivnostima kada postoji razumna medicinska zabrinutost da bi učešće izložilo igrača značajnom riziku od povrede, bolesti ili druge štete“.

Taj sporazum je praktično neoboriv. Bez izuzetka. Znate kako kažu: „NBA košarka je s druge planete“. Društvo velikih momaka, organizacija s izričitim pravilima i zakonima, čija struktura jasno određuje ulogu svakog pojedinca, a isto tako zna se u kojem pravcu ide svaki uloženi dolar. Ali, analiza cele priče koja je dobrano prodrmala kompletnu košarkašku Srbiju tema je za druge redove...

Koliko su Orlovi izgubili neigranjem Bobana Marjanovića? Mnogo!

Evropa je prošle sezone drhtala samo i jedino zbog igara koje je pružao Boban Marjanović. Bar kada govorimo o srpskim gorostasima pod obručima. Ne želimo da neko pogrešno shvati proteklu rečenicu - Ono što su Miroslav Raduljica, Vladimir Štimac, Nikola Milutinov i Ognjen Kuzmić pružili, što trenutno daju i što će tek pokazati od neprocenjive je važnosti za srpsku košarku. Sve medalje koje je triling „RŠM“ prigrabio na kontinentalnom i planetarnom nivou, svi koševi, zakucavanja, skokovi, blokade, sav trud, treninzi i „guljenje kolena“, krv, suze i znoj koji su proliveni zbog svetog reprezentativnog dresa samo pokazuju koliki kvalitet u sebi nosi svaki pojedinac. Kuzmić je momak koji je minulih godina bio prilična nepoznanica mnogima. Ipak, jasno je da je svojim igrama u Razvojnoj ligi u ranijim sezonama zadužio veliko Đorđevićevo poštovanje, što samo pokazuju ogromne pohvale na Kranjskoj Gori nedavno, ali i potpis sa Panatinaikosom.

Kada se sve sabere i oduzme, kada se napravi presek i podvuče crta, Boban Marjanović je od svih centara koji su u opticaju imao daleko najbolju i najuspešniju sezonu. Marjanovića su se plašili svi. Doslovce svi. Od klubova sa Balkana, preko svih Zvezdinih evroligaških protivnika, do velikana poput madridskog Reala i Barselone. Cela Evropa imala je priliku da gleda dominaciju nezaustavljivog srpskog džina, koji je sejao strah gde god da se našao.

Sam efekat koji proizvodi Marjanovićeva pojava na terenu u ovom momentu bio bi veliki dobitak za reprezentaciju. Čovek koji je viđen kao jedina legitimna zamena za večnog kapitena Nenada Krstića satkao je reputaciju zbog koje će protivnici u svakom trenutku posebnu pažnju obraćati na njega i njegovu pojavu u reketu. A to je ono što je Orlovima bilo potrebno - centar zbog kojeg se „trese šorc“ svima. Neko ko će na sebe „navući“ dva, pa i tri protivnička igrača, samo zato što ne postoji drugačije rešenje da se zaustavi. Tako i otvori prostor za ostale da se raspucaju i razgoropade...

Igra brojki jasno kaže i da je Marjanović držao lestvicu visoko čak i kada su rivali pravili specijalne odbrane isključivo za njega. Uzmimo za primer Evroligu - na 24 utakmice prosečno je knjižio 17 poena, 11 skokova i jednu asistenciju po utakmici. Na samo osam susreta nije imao dabl-dabl učinak, a tek jednom se desilo da nije uspeo da pređe dvocifrenu brojku koševa ili skokova na jednoj utakmici (protiv Reala u Beogradu prim. aut.). Čak i kada Marjanoviću nije išlo, skokovima, asistencijama i blokadama punio je statističke stupce i dopuštao saigračima da se razigraju.

Konekciju koju je 222 centimetara visoki centar na klupskom nivou uspostavio sa Markusom Vilijamsom vrlo lako mogao bi da ostvari prvenstveno sa Milošem Teodosićem, a verovatno i identičnu sa Bogdanom Bogdanovićem, Nemanjom Bjelicom, Stefanom Markovićem ili bilo kojim drugim saigračem. Posebno se to odnosi na igru blokada na visokim pozicijama, gde bi se otvarala „livada“ na putu do koša, ili koristio Marjanović kao finišer akcije. Ne zaboravimo i da je okretni centar često i sam rešavao akcije, u momentima kada njegovi saigrači nisu imali adekvatno rešenje, a i da je umeo da pogodi i sa poludistance, iako nije imao konstantno precizan šut.

Raznovrsnost u igri je nešto što je potrebno svakom timu, a Milošu, Bogdanu, Nemanji, Miroslavu i drugovima svakako bi dobro došla produžena ruka Bobana Marjanovića u i oko reketa. Jasno je da su predvodnici ove generacije Orlova Teodosić, Bogdanović i Bjelica, te da se Kalinić ozbiljno nametnuo posle izvanrednih klupskih putešestvija, ali niko ne može da ospori tvrdnju da bi veliko rasterećenje donelo prisustvo i statistički najkorisnijeg igrača Evrolige.

Druga strana medalje jeste problematika kojom se bave i brojni američki mediji ovih dana - kretanje u odbrani i sistem koji bi Aleksandar Đorđević morao da izgradi zbog Marjanovića. Imao je 27-godišnji as i svojih slabosti, posebno u rešavanju odbrambenih zadataka, iako je marginu i u ovom segmentu podigao na viši nivo posle mukotrpnog „tesanja“ godinama unazad. Ali, čovek konstitucije i visine kakvu ima Boban Marjanović jednostavno nije u mogućnosti da primeni dovoljno brze kretnje, okrete i reakcije, pogotovo kada pored njega projuri hitronogi protivnik, zbog čega je često bio „izvlačen“ daleko od reketa. U defanzvnoj igri „čovek na čoveka“ bilo je određenih problema, ali u zonskoj odbrani bio je nepremostiva prepreka čak i za asove daleko višeg renomea.

Činjenica je i da je Crvena zvezda svoju igru gradila upravo na dobroćudnom džinu, što se ispostavilo kao pun pogodak, a pravim košarkaškim ljubiteljima vratilo je veru da pravi, staromodni centri nisu „izumrla vrsta“. Đorđević bi posebnu taktiku morao da smisli za Marjanovića, ali time bi se isključivo otvorila jedna opcija više, na obe polovine terena. U toj situaciji jedini problem predstavljao bi momenat uigravanja sa ostatkom tima, a s obzirom na striktna pravila NBA lige, koja predviđaju tek 35 ekipnih treninga, tokom priprema i na samom šampionatu.

Možda i premalo vremena da bi se taktički koncepcija dovela do savršenstva, možda i dovoljno da se napravi dodatni problem svim takmacima, koji će nastupati mahom u najjačim sastavima.

Marjanovićevo prisustvo u reprezentaciji imalo bi višestruki, pozitivni efekat na ekipu, ali i na samog igrača. Počev od osećaja ispunjenosti zbog povratka u nacionalni tim posle duge pauze (čitaj: četiri godine), preko toliko potrebne sigurnosti koju bi uneo na svakom treningu, potom i utakmici.

Srbija će ove godine biti lišena pomoći Nenada Krstića, koji je zbog svega učinjenog zadužio kompletnu naciju, sada i bez Marjanovića. Ali, bez dvojice vrhunskih centara se mora i može.

Aleksandra Đorđevića i njegove najbliže saradnike čeka veliki posao. Ali, niko nema pravo da sumnja u šefa struke i sve odluke koje bude doneo i sastav koji bude spremio za Evropsko prvenstvo. Iza njega je srebro koje je naciju podiglo na noge i probudilo iz dubokog sna. Ne treba podsećati kako je Srbija došla na sam vrh i stala rame uz rame sa nenadmašnim Amerima.

Raduljica, Štimac, Milutinov i Kuzmić su vrlo kvalitetni centri i ovaj kvartet će Đorđević imati na raspolaganju tokom priprema. I verujemo da će na kraju izabrati najbolje.

Ali, naposletku košarkaški kritičari ponovo će imati jednu enigmu za sebe... Šta bi bilo, kad bi bilo...