Анализа: Трик у Хумској звани “прелазни рок за НУЛА евра“!

Два пута су мађионичари из Партизана извлачили зеца из шешира и после незнатног утрошка новца улазили у Лигу шампиона. Да ли ће се историја поновити?

Фудбал 01.07.2015 | 23:40

Једни кажу "не може се кашиком на багер". Други опомињу: "не може се багером на Русију". Трећи ипак, уверавају да – може! У Хумској 1 употребили су најпре "кашику", затим "багер" и оба пута ископали благо Лиге шампиона, а по угледу на рударске подухвате из 2003. и 2010. надају се и актуелни руководиоци да ће им се исплатити, ваљда само у Срба план увијен у синтагму о "домаћинском пословању" да без уложеног динара додирну звезде елитног купа.

Потези које челници Парног ваљка повлаче овог лета неодољиво подсећају на оне од пре 12 и пет година, јер се сад, баш као и тад, не улаже НИШТА у јачање тима и сви играчи су доведени - БЕСПЛАТНО!

Зато се и највијачи питају: "Ако је већ двапут успело, зашто и трећа не би била срећа?"

Ангажман Абубакара Оумаруа, који ће током уторка требало потписати двогодишњи уговор, наставак је ад-хок политике управе предвођене председником Зораном Поповићем, која има за циљ формирање екипе са што мање утрошка новца. Камерунац долази у Хумску 1 као слободан играч, по истом оном принципу по којем су уговоре потписали Марко Јевтовић, Никола Трујић и Валери Божинов (истекла им сарадња са Новим Пазаром, Напретком и Тернаном), односно на сарадњу се обавезао Бразилац Фабрисио Силва Дорнелас (дошао на једногодишњу позајмицу, што значи ни да за његов потпис није плаћено обештећење, већ је једина Партизанова обавеза да му регулише плату).

Претходни сличан случај, да сва појачања дођу за "џ", забележен је прошлог лета кад је тадашњи тренер Марко Николић практично сам преговарао и доводио играче и тај подухват се завршио пласманом у Лигу Европе и незваничним звањем јесењег првака. А ако се мало загребе испод површине, не тако давно, највеће успехе од распада СФРЈ Партизан је бележио баш после прелазних рокова у којима се није "хватао за џеп". Тако се памти сад већ чувено лето 2010. кад је Драган Ђурић на једном од састанака Управног одбора саопштио тадашњем координатор за спортска питања Алберту Нађу: "Пара немамо, али направи тим".

И десило се чудо. Само 30.000 евра плаћених Борцу на име обештећења за голмана Радишу Илића представљали су једини трошак црно-белих, који су по кратком поступку као слободне играче довели Ивицу Илијева (Макаби, Тел Авив) и Џозефа Кизита (Војводина), на позајмицу је стигао Иван Стевановић (Сошо), после Пјуника стигао је Милан Смиљанић (истекао му уговор са Еспањолом), на дан реванша са Андерлехтом ангажован је Мохамед Камара (Хелсинки), да би тек после пласмана у Лигу шампиона дошли Владимир Стојковић (Спортинг, позајмица), Стефан Бабовић (Фајенорд, истекао уговор), Пјер Боја (Гренобл, без обештећења) и Стефан Савић (БСК Борча, око 300.000 евра).

То што је урадила управа на челу са Драганом Ђурићем је практично јединствен случај компоновања тима уз помоћ штапа и канапа и - одмах да разјаснимо - нема богзна какве сличности са оним што су Жарко Зечевић и Ненад Бјековић урадили током 2003. Кад би се гледао искључиво прелазни рок који је претходио подвигу у Њукалсу и премијерном пласману у Лигу шампиона, испало би да су легендарни руководиоци “измислили“ довођење за џабе, пошто су тог лета успели да се договоре са Ненадом Ђорђевићем (Обилић), Томашом Жонсом (Фајенорд) и доведу огромно појачање у лику Љубинка Друловића, али су једнако профитабилне потезе повукли шест месеци раније. Најпре ангажманом Лотара Матеуса за тренера, потом и потписом прве праве играчке бомбе на овдашњим просторима у лику Тариба Веста (истекао му уговор са Кајзерслаутерном) показавши на практичном примеру како је прављење тима озбиљан пројекат који захтева вишемесечну брижљиву припрему.

Било је у Хумској 1 и супротних примера – да Иван Томић 2007. за око 1.800.000 евра скоцка екипу која због инцидената у Мостару никад није добила прилику да покаже колико може на европкосј сцени, али је са Жуком, Дијаром и Мореиром поставила нове стандарде овдашњег фудбала. Или да годину дана касније потроши чак 1.200.000 евра само на трансфер Љубомира Фејсе из Хајдука. Све до чувеног случаја из 2011. кад је Младен Крстајић спискао 3.400.000 евра на појачања која то нису била и ако би се на том примеру доносили закључци онда идеја "не дамо ништа у жељи да добијемо све" има прођу.

Само, да ли тако послује озбиљан клуб?