Analiza: Trik u Humskoj zvani “prelazni rok za NULA evra“!

Dva puta su mađioničari iz Partizana izvlačili zeca iz šešira i posle neznatnog utroška novca ulazili u Ligu šampiona. Da li će se istorija ponoviti?

Fudbal 01.07.2015 | 23:40

Jedni kažu "ne može se kašikom na bager". Drugi opominju: "ne može se bagerom na Rusiju". Treći ipak, uveravaju da – može! U Humskoj 1 upotrebili su najpre "kašiku", zatim "bager" i oba puta iskopali blago Lige šampiona, a po ugledu na rudarske poduhvate iz 2003. i 2010. nadaju se i aktuelni rukovodioci da će im se isplatiti, valjda samo u Srba plan uvijen u sintagmu o "domaćinskom poslovanju" da bez uloženog dinara dodirnu zvezde elitnog kupa.

Potezi koje čelnici Parnog valjka povlače ovog leta neodoljivo podsećaju na one od pre 12 i pet godina, jer se sad, baš kao i tad, ne ulaže NIŠTA u jačanje tima i svi igrači su dovedeni - BESPLATNO!

Zato se i najvijači pitaju: "Ako je već dvaput uspelo, zašto i treća ne bi bila sreća?"

Angažman Abubakara Oumarua, koji će tokom utorka trebalo potpisati dvogodišnji ugovor, nastavak je ad-hok politike uprave predvođene predsednikom Zoranom Popovićem, koja ima za cilj formiranje ekipe sa što manje utroška novca. Kamerunac dolazi u Humsku 1 kao slobodan igrač, po istom onom principu po kojem su ugovore potpisali Marko Jevtović, Nikola Trujić i Valeri Božinov (istekla im saradnja sa Novim Pazarom, Napretkom i Ternanom), odnosno na saradnju se obavezao Brazilac Fabrisio Silva Dornelas (došao na jednogodišnju pozajmicu, što znači ni da za njegov potpis nije plaćeno obeštećenje, već je jedina Partizanova obaveza da mu reguliše platu).

Prethodni sličan slučaj, da sva pojačanja dođu za "dž", zabeležen je prošlog leta kad je tadašnji trener Marko Nikolić praktično sam pregovarao i dovodio igrače i taj poduhvat se završio plasmanom u Ligu Evrope i nezvaničnim zvanjem jesenjeg prvaka. A ako se malo zagrebe ispod površine, ne tako davno, najveće uspehe od raspada SFRJ Partizan je beležio baš posle prelaznih rokova u kojima se nije "hvatao za džep". Tako se pamti sad već čuveno leto 2010. kad je Dragan Đurić na jednom od sastanaka Upravnog odbora saopštio tadašnjem koordinator za sportska pitanja Albertu Nađu: "Para nemamo, ali napravi tim".

I desilo se čudo. Samo 30.000 evra plaćenih Borcu na ime obeštećenja za golmana Radišu Ilića predstavljali su jedini trošak crno-belih, koji su po kratkom postupku kao slobodne igrače doveli Ivicu Ilijeva (Makabi, Tel Aviv) i Džozefa Kizita (Vojvodina), na pozajmicu je stigao Ivan Stevanović (Sošo), posle Pjunika stigao je Milan Smiljanić (istekao mu ugovor sa Espanjolom), na dan revanša sa Anderlehtom angažovan je Mohamed Kamara (Helsinki), da bi tek posle plasmana u Ligu šampiona došli Vladimir Stojković (Sporting, pozajmica), Stefan Babović (Fajenord, istekao ugovor), Pjer Boja (Grenobl, bez obeštećenja) i Stefan Savić (BSK Borča, oko 300.000 evra).

To što je uradila uprava na čelu sa Draganom Đurićem je praktično jedinstven slučaj komponovanja tima uz pomoć štapa i kanapa i - odmah da razjasnimo - nema bogzna kakve sličnosti sa onim što su Žarko Zečević i Nenad Bjeković uradili tokom 2003. Kad bi se gledao isključivo prelazni rok koji je prethodio podvigu u Njukalsu i premijernom plasmanu u Ligu šampiona, ispalo bi da su legendarni rukovodioci “izmislili“ dovođenje za džabe, pošto su tog leta uspeli da se dogovore sa Nenadom Đorđevićem (Obilić), Tomašom Žonsom (Fajenord) i dovedu ogromno pojačanje u liku Ljubinka Drulovića, ali su jednako profitabilne poteze povukli šest meseci ranije. Najpre angažmanom Lotara Mateusa za trenera, potom i potpisom prve prave igračke bombe na ovdašnjim prostorima u liku Tariba Vesta (istekao mu ugovor sa Kajzerslauternom) pokazavši na praktičnom primeru kako je pravljenje tima ozbiljan projekat koji zahteva višemesečnu brižljivu pripremu.

Bilo je u Humskoj 1 i suprotnih primera – da Ivan Tomić 2007. za oko 1.800.000 evra skocka ekipu koja zbog incidenata u Mostaru nikad nije dobila priliku da pokaže koliko može na evropkosj sceni, ali je sa Žukom, Dijarom i Moreirom postavila nove standarde ovdašnjeg fudbala. Ili da godinu dana kasnije potroši čak 1.200.000 evra samo na transfer Ljubomira Fejse iz Hajduka. Sve do čuvenog slučaja iz 2011. kad je Mladen Krstajić spiskao 3.400.000 evra na pojačanja koja to nisu bila i ako bi se na tom primeru donosili zaključci onda ideja "ne damo ništa u želji da dobijemo sve" ima prođu.

Samo, da li tako posluje ozbiljan klub?