Упознајте човјека одлуке, ''лозничког Инијесту'' са Дрине!

Отац му забранио да тренира фудбал, сваког дана прелазио 150 километара до Маракане! Ово је прича о јунаку Србије и везисти Орлића Немањи Максимовићу!

Фудбал 21.06.2015 | 11:30
Упознајте човјека одлуке, ''лозничког Инијесту'' са Дрине!

Вероватно неће освојити трофеја колико суперстар Барселоне, можда неће бити играч те класе, али јунак Србије и везиста Орлића Немања Максимовић има нешто „инијестовско“ у себи. Да уместо нерава има конопце осетили смо у оним антологијским тренуцима пенал драме са Американцима, када је са самопоуздањем рођеног шампиона пришао лопти и катапултирао нас у полуфинале.

А још једну црту Инијесте демонстирао је у финалу. Када је добио пас од Андрије Живковића некадашњи омладинац Црвене звезде није се обазирао на велики улог, вероватно је замишљао романтичне сцене из периода када је као дечачић шутирао лопту на лозничким пољанама. Неподношљиво хладнокрван исписао је своје име у све будуће монографије овдашњег фудбала. Баш као што је то урадио Инијеста у Јужној Африци током другог продужетка финала против Холандије. Причао је својевремено српски тренер Бора Милутиновић да сви људи рођени на обалама Дрине у себи имају сублимацију ватре и воде. Ако до сада нисте веровали у речи Боре Мундијала онда ће вас развојни пут Немање Максимовића демантовати.

Он је и хладан и ватрен кад треба да се одлучује. Пупољци Вељка Пауновића вероватно не би процеветали да поливалентни везиста у првом кругу квалификација у 96. минуту није постигао изједначујући гол против Турске. Била је то само најава да ће Максимовић, члан златне „литванске“ селекције од пре два лета, саживети у улогу дежурног хероја. И утакмицу „бити или не бити“ отворио је голом, а плес на Новом Зеланду завршио је сада већ на добро познат начин.

Он је један од Звездиних одбеглих синова, један од оних због којих су навијачи тог клуба кивни на бројне бивше управе. Максимовић је био члан црвено-беле „класе 1995“, још у пионирима означене као способне да у експресном року заигра у сениорској категорији. Тај тим је поцепан на ситне делове, а Максимовић се одлучио да напусти Црвену звезду 2013. године. Требало је да под командом Александра Јанковића крене пут Турске, али је преко посредника саопштио да жели да полаже возачки испит. Порука је била јасна: Максимовић је желео да стави тачку на маћехински однос Црвене звезде према својој деци. Ваљда је онако дечачки желео да поручи челницима како клуб треба да га награди за вишегодишње патње и одрицања. А било је патње, још од дана када га је Дејан Глушчевић приметио на кампу фудбала у Кладову и по кратком поступку одлучио да га доведе на Маракану.
„Било је то веома напорно и тешко време за мене јер сам сваког другог дана прелазио по 150 километара да бих тренирао. Био сам веома упоран, али нажалост, имао сам пех и озбиљно се повредио. Када сам залечио повреду вратио сам се фудбалу, али нисам могао да се „пронађем“. Испао сам из форме и играо веома слабо“, причао је својевремено Немања Максимовић.

Све је слутило да ће једна велика каријера да буде угушена пре него што је почела. Морао је да се врати у Лозницу и поново доказује људима у Црвеној звезди да је његов таленат достојан најтрофејнијег српског клуба. И баш тада Максимовић је спознао да оне типске изјаве „о подршци најмилијих“ некада и не морају да имају епитет стреотипних. Отац, разочаран чињеницом да му се син због повреде није снашао у Црвеној звезди, одлучио је да малом Немањи удари забрану на тренирање. Направио је паузу, али онда му је мајка дошапнула чаробне речи: „Покушај поново, успећеш“. Испоставиће се да је Немањина мајка имала озбиљан утицај на највећи успех у историји српског фудбала.

„Две године сам играо за Лозницу на позајмици и током тог периода сам се вратио у „живот“. Успели смо да се пласирамо у квалитетну лигу Србије, играо сам константно и добро... Велику захвалност за то дугујем тренеру Младену Ђорђевићу, као уосталом и свим „шефовима“ који су ме до сада тренирали. Тата је сматрао да треба да останем у Лозници, а мама да се вратим у Београд. Поново сам у Звезди и онда је јасно ко је био у праву. То сада и тата признаје“, причао је после повратка на Маракану Немања Максимовић.

Мада је наговештавао велики потенцијал играјући и на позицији нападача, јунак Србије је видео да је лепши и богатији фудбалски живот тамо негде далеко од Маракане. Пред његовим очима се распадала једна сјајна генерација, а он је са још петорицом другара живео у Кумодражу. Истина, био је један од најбољих ђака Јована Станковића, али се одлучио за спасоносни бег.

После Европског првенства сарадњу му је понудила Верона, проследила га у Домжале где је прошао период иницијације на сениорски фудбал. Италијански клуб није активирао клазулу о сарадњи, па је Максимовић из Словеније продат казахстанској Астани (трансфер износио нешто мање од два милиона евра).

Али судећи по играма на Новом Зеланду неће тамо дуго остати...

Коментари / 0

Оставите коментар