Upoznajte čovjeka odluke, ''lozničkog Inijestu'' sa Drine!

Otac mu zabranio da trenira fudbal, svakog dana prelazio 150 kilometara do Marakane! Ovo je priča o junaku Srbije i vezisti Orlića Nemanji Maksimoviću!

Fudbal 21.06.2015 | 11:30

Verovatno neće osvojiti trofeja koliko superstar Barselone, možda neće biti igrač te klase, ali junak Srbije i vezista Orlića Nemanja Maksimović ima nešto „inijestovsko“ u sebi. Da umesto nerava ima konopce osetili smo u onim antologijskim trenucima penal drame sa Amerikancima, kada je sa samopouzdanjem rođenog šampiona prišao lopti i katapultirao nas u polufinale.

A još jednu crtu Inijeste demonstirao je u finalu. Kada je dobio pas od Andrije Živkovića nekadašnji omladinac Crvene zvezde nije se obazirao na veliki ulog, verovatno je zamišljao romantične scene iz perioda kada je kao dečačić šutirao loptu na lozničkim poljanama. Nepodnošljivo hladnokrvan ispisao je svoje ime u sve buduće monografije ovdašnjeg fudbala. Baš kao što je to uradio Inijesta u Južnoj Africi tokom drugog produžetka finala protiv Holandije. Pričao je svojevremeno srpski trener Bora Milutinović da svi ljudi rođeni na obalama Drine u sebi imaju sublimaciju vatre i vode. Ako do sada niste verovali u reči Bore Mundijala onda će vas razvojni put Nemanje Maksimovića demantovati.

On je i hladan i vatren kad treba da se odlučuje. Pupoljci Veljka Paunovića verovatno ne bi procevetali da polivalentni vezista u prvom krugu kvalifikacija u 96. minutu nije postigao izjednačujući gol protiv Turske. Bila je to samo najava da će Maksimović, član zlatne „litvanske“ selekcije od pre dva leta, saživeti u ulogu dežurnog heroja. I utakmicu „biti ili ne biti“ otvorio je golom, a ples na Novom Zelandu završio je sada već na dobro poznat način.

On je jedan od Zvezdinih odbeglih sinova, jedan od onih zbog kojih su navijači tog kluba kivni na brojne bivše uprave. Maksimović je bio član crveno-bele „klase 1995“, još u pionirima označene kao sposobne da u ekspresnom roku zaigra u seniorskoj kategoriji. Taj tim je pocepan na sitne delove, a Maksimović se odlučio da napusti Crvenu zvezdu 2013. godine. Trebalo je da pod komandom Aleksandra Jankovića krene put Turske, ali je preko posrednika saopštio da želi da polaže vozački ispit. Poruka je bila jasna: Maksimović je želeo da stavi tačku na maćehinski odnos Crvene zvezde prema svojoj deci. Valjda je onako dečački želeo da poruči čelnicima kako klub treba da ga nagradi za višegodišnje patnje i odricanja. A bilo je patnje, još od dana kada ga je Dejan Gluščević primetio na kampu fudbala u Kladovu i po kratkom postupku odlučio da ga dovede na Marakanu.
„Bilo je to veoma naporno i teško vreme za mene jer sam svakog drugog dana prelazio po 150 kilometara da bih trenirao. Bio sam veoma uporan, ali nažalost, imao sam peh i ozbiljno se povredio. Kada sam zalečio povredu vratio sam se fudbalu, ali nisam mogao da se „pronađem“. Ispao sam iz forme i igrao veoma slabo“, pričao je svojevremeno Nemanja Maksimović.

Sve je slutilo da će jedna velika karijera da bude ugušena pre nego što je počela. Morao je da se vrati u Loznicu i ponovo dokazuje ljudima u Crvenoj zvezdi da je njegov talenat dostojan najtrofejnijeg srpskog kluba. I baš tada Maksimović je spoznao da one tipske izjave „o podršci najmilijih“ nekada i ne moraju da imaju epitet streotipnih. Otac, razočaran činjenicom da mu se sin zbog povrede nije snašao u Crvenoj zvezdi, odlučio je da malom Nemanji udari zabranu na treniranje. Napravio je pauzu, ali onda mu je majka došapnula čarobne reči: „Pokušaj ponovo, uspećeš“. Ispostaviće se da je Nemanjina majka imala ozbiljan uticaj na najveći uspeh u istoriji srpskog fudbala.

„Dve godine sam igrao za Loznicu na pozajmici i tokom tog perioda sam se vratio u „život“. Uspeli smo da se plasiramo u kvalitetnu ligu Srbije, igrao sam konstantno i dobro... Veliku zahvalnost za to dugujem treneru Mladenu Đorđeviću, kao uostalom i svim „šefovima“ koji su me do sada trenirali. Tata je smatrao da treba da ostanem u Loznici, a mama da se vratim u Beograd. Ponovo sam u Zvezdi i onda je jasno ko je bio u pravu. To sada i tata priznaje“, pričao je posle povratka na Marakanu Nemanja Maksimović.

Mada je nagoveštavao veliki potencijal igrajući i na poziciji napadača, junak Srbije je video da je lepši i bogatiji fudbalski život tamo negde daleko od Marakane. Pred njegovim očima se raspadala jedna sjajna generacija, a on je sa još petoricom drugara živeo u Kumodražu. Istina, bio je jedan od najboljih đaka Jovana Stankovića, ali se odlučio za spasonosni beg.

Posle Evropskog prvenstva saradnju mu je ponudila Verona, prosledila ga u Domžale gde je prošao period inicijacije na seniorski fudbal. Italijanski klub nije aktivirao klazulu o saradnji, pa je Maksimović iz Slovenije prodat kazahstanskoj Astani (transfer iznosio nešto manje od dva miliona evra).

Ali sudeći po igrama na Novom Zelandu neće tamo dugo ostati...