Видео: Кад Стојке оде у пензију знамо ко ће да брани за Србију!

И знамо да ће то да ради сјајно! Он је најјача карика малих ''Орлића'' - Предраг Рајковић! 

Фудбал 15.06.2015 | 09:00

Србија има будућност. Толико смо је пута чули да нам се реченица коју сервирају фудбалске главешине чини изанђалом као игра сениорског државног тима, међутим, оно што раде њихови наследници на Новом Зеланду дефинитивно је наговештај да ће и нама једном да сване. Пласман у полуфинале Мундијалита нација је дочекала као бајку, крмељивих очију гледајући на супротан крај света, вероватно у дилеми да ли је оно што су играли матори у Данској и деца Вељка Пауновића исти спорт.

У тренуцима док интернетом пљуште коментари „пребаците их све у А тим“ око једног момка не би смело да буде дилеме, макар ризиковали да се и он загуши у талогу ванспортских дешавања који прате Толета, Радована, Банета, Адема...

Предраг Рајковић!

Таквог голмана одавно нисмо имали и оног тренутка кад Владимир Стојковић одлучи да се пензионише или струка процени да је време за рокаду међу стативама имаћемо спремну „јединицу“, која у овим годинама крчи пут ка великој каријери, какву је, између осталог, изградио и садашњи први голман државног тима.
„Ви сачувајте 0:0, пенали су моја брига“, делује да је баш то голман Црвене звезде рекао саиграчима док су загрљени у кругу игралишта у Оукланду чекали почетак меча са Американцима, у коме је и пре пенал серије спасао нашу екипу.

Рајковић као да је знао да ће да брани као Стојковић у Копенхагену (и не само у Копенхагену), али ништа у његовим одбранама није случајно. Баш као што није случајно што му око руке стоји капитенска трака, да сведочи о лидерским способностима, преузимању одговорности и истрајности да се врати после пенала који је сам тражио да пуца и одбраном још једног (укупно два) пружи нову шансу нашој репрезентацији.

Зато је велики већ сад. А биће велики као што су Владимир Беара, Милутин Шошкић, Иван Ћурковић, Илија Пантелић или сада Владимир Стојковић. Велики, зато што је у његовом животу и каријери искључена свака случајност.

Нису тек тако Партизанови нападачи, сем Немање Којића, тог пролећа 2013. пуцали ћорцима кад је дебитовао за Јагодину, а Владимир Вермезовић одмах после утакмице у камеру ТВ Арена спорта рекао да га чека сјајна каријера. Нису ни Португалци устали на леву ногу у полуфиналу Првенства Европе у Литванији, кад је такође одбранио два пенала (ваљда му је то мера), нису ни челници Брижа и Лиона онако узгред путовали у Београд да виде момка који је и пре њихових посета „запалио“ друштвене мреже. Нису ни остали у Звездином тиму заслужили да имају таквог саиграча који ће да их „чупа“ од Суботице до Ниша кад год пригусти... Отуда би за Предрага Рајковића и наш фудбал - ако неко мари за његов интерес - било добро да голман наплати сјајне партије на Мундијалиту и што пре збрише из земље у којој ће га, ако не дај Боже остане, уваљати у блато и спутати да развија таленат какав одавно није виђен.

И да тамо, у Брижу или Лиону, брани као у Звезди и на Новом Зеланду, па онда у септембру кад нам се окупи овај бедни сениорски тим размени утиске са Владимиром Стојковићем и у дијалогу са ретком светлом тачком овдашњег репрезентативног фудбала добије савет како да, кад сутра пређе на виши ниво, „скине“ пенал неком новом Касану, Подолском, Аршавину, Агеру...

Налик Стојковићу, дечко рођен у Неготину - хм, зашто ли нам одмах пада на памет Хајдук Вељко? - има не само јаке руке, него и мирну главу, пошто чињеница да се осмелио да поред свих саиграча баш он пуца пенал, а још више што се само неколико минута после промашаја вратио са руба пропасти, илуструје да је реч о рођеном победнику. Толико чврстог карактера да разбија помисао да је у глави Србин.

Као да је Немац, Бога ти!