За њега навија читав регион, а он ''није ничији''!

Има само 16 година, велики број трофеја иза себе, а ове године је дочекао свој највећи изазов – учешће у Ред Бул купу новајлија, многи би рекли последњој станици пред Мото ГП шампионат. Његово име је Мартин Вугринец, из Хрватске је, али никада није био шампион у својој домовини, али зато јесте у Србији. Може се рећи да је ујединио цео регион, пошто сви љубитељи мотоциклизма са ових простора не могу да дочекају тренутак када ће имати неког свог у најјачој конкуренцији, а ако Мартин успе у својој намери, неће чекати још дуго...

Остали спортови 31.05.2015 | 18:20

Од малена, Мартин се калио на стазама широм старе Југославије, мада се тешко за неку на којој је возио може рећи да заслужује да се назове аутодромом. Практично је прво сео на мотор, а тек онда проходао, па је његово бављење мотоциклизмом некако било природно.

„Мој тата је возио трке када је био млад. Чим сам се родио, он ме је ставио на свој мотор и тако се родила љубав према њима. Ишли смо заједно по тркама и то је био нормалан след догађаја. Не знам тачно када сам први пут сео на мотор, али знам да сам почео прво мотор да возим, а тек онда бицикл“.

Пошто мотоциклизам није много популаран на овим просторима, Мартинов пут је много тежи и дужи него да је којим случајем из Италије или Шпаније. Ипак, млади Вугринец истиче да не би успео ништа да није било подршке његове породице, посебно оца Ивице, који је и његов механичар.

„На нашим просторима сви гледају само фудбал, тако да у мотоциклизму нема много спонзора. Највећа подршка за мене, и морално и материјално, јесте мој тата, без њега не бих био овде. Ишли смо по тркама у Хрватској, али и целој регији и источној Европи, тражили смо што јаче трке да бисмо показали да смо најбољи и после отишли у свет. Можда је оштар, али зна на који начин ја функционишем. Зна шта треба да каже и којим тоном, зна некад да буде агресиван и нападан, али то помаже увек. Када сам потиштен, он ме дигне, када сам превише полетео, он ме спусти на земљу. И увек ме држи ту“.

Иако му је тек 16 година, Мартин не размишља баш као просечан тинејџер. Никада се не задовољава постигнутим и увек жели само више.

„Сви ми увек честитају на свему што сам постигао, али се ја не осврћем на то, већ само гледам напред. Чак и када освојим неко првенство, увек гледам даље. До тада ми је циљ да га освојим, када га освојим, тражим нешто ново. Увек тражим нешто више, никада нисам задовољан“.

Ове године, Мартин је добио прилику да се покаже у знатно јачој конкуренцији него што је случај био до сада. Ред Бул куп новајлија је најјачи шампионат у којем је возио и у овом тренутку му је приоритет, па неће бити много 'излета' по тркама у Хрватској, Србији и околини.

„Материјално имамо велике проблеме. Иако у Ред Бул купу новајлија имамо говоро све плаћено, морамо да нађемо новац за путовања и смештај. Возићемо на неколико трка, више да се покажемо људима који нам помажу, али нећемо возити првенство. Сада је приоритет овај шампионат. Уместо да возим неко првенство, боље је да идем да тренирам на стази на којој возимо“.

Током првог тркачког викенда, на стази „Херес“, Мартин није имао среће, па је завршио само једну трку. Испред њега је још шест викенда и укупно 11 трка, а сада му је приоритет да упозна све стазе на којима ће возити.

„Тренутно тренирам сам јер нема код нас са ким бих могао да возим. Идем са татом на стазе на којима ћу возити трке, најчешће налетимо на тркачке дане, узмемо мотор, па гледамо путање, практично снимам стазу. У мотоциклизму није као у фудбалу, да је сваки терен скоро исти. Стазе нису исти, а када је неко био на стази има велику предност у односу на оне који нису“.

Наредне трке Мартина очекују 26. и 27. јуна у Асену, а потом ће возити и на стазама „Захсенринг“, „Брно“, „Силверстон“, „Марко Симончели“ и „Арагон“.

„Од свих стаза највише се радујем Захсенрингу, много ми се свиђа. Никада нисам био на њој, али преко игрица и преноса трка ми се свидела, има много успона и падова, а ја волим такве агресивне стазе“.

Упознавање стазе је процес који пролази сваки мотоциклиста, али сваки исто тако има и другачије ритуале по том питању.

„Најважније је да се прошетам стазом, да видим асфалт. Морате да размишљате као возач, а не као обичан човек. Када седнете на мотор за тренинг, имате пет кругова и ја сваки пут мислим да ћу пасти. Паднем једном, два пута, исклизнем. Хоћу да видим где је граница, исто тако и упознајем и мотор, јер прво падам. То је мало сада проблем јер имамо мало времена, а и морамо да се трудимо да не падамо“.

За своју прву сезону у Ред Бул купу новајлија Мартин нема велике амбиције, али су оне за следећу годину и те како јасне.

„Очекивања су да изборим место и останем у шампионату. Морам да се прилагодим на мотор, упознам све стазе и наредне сезоне покушам да се борим за место међу најбољом тројицом. Мото3 категорија је предалеко, не скачем пред руду, размишљам о следећој трци, не сезони“.

Међутим, јасно је докле Мартин жели да догура.

„Мото ГП шампионат је свима сан, али треба ићи корак по корак и дати све од себе“.

Млади хрватски мотоциклиста воли да каже да нема идола, али постоје возачи за које воли да навија, а они и које воли да гледа.

„Покушавам да се сам развијам сам као возач. Ипак, имам двојицу најдражих возача, а то су Валентино Роси и Хорхе Лоренцо. Доста сам агресиван возач, не навијам за Маркеса, али његов стил ми се свиђа, иако ми није фаворит“, рекао је Мартин Вугринец у интервјуу за Б92.