Додиков Ђурђевдан, црвено слово улизица

СНСД нема страначку славу, али предсједников Ђурђевдан је увијек добра прилика да се неки гости присјете молитве и сласног залогаја који једу свих ових година захваљујући вољи свог страначког свеца.

Република Српска 16.05.2015 | 07:06

Некада, док није постојало тзв. јавно мњење као данас и безбројне агенције чија се истраживања на крају увијек ИПСОС-таве као нетачна, владари су расположење јавности ослушкивали по славама, зборовима и народним окупљањима. Можда је тада на некој слави настало оно Милошево: ако народ брбља – ништа се не брини, али ако заћути – попуштај!

Послије се то мало промијенило па је главно било: Устани куме да сједне жирант! Сад и домаћин и жирант проклињу кредит у швајцарцима и „ко га измисли“ и чекају нови рачун за струју.

Буџетско кољиво

Иако су славски обичаји мање – више утврђени, не мора значити да ће се из године у годину ритуално понављати.
Ево рецимо, слава странке „Напредна Српска“ након октобарских избора била је политички догађај за дневник, и бар на тренутак лидер НС је био онај који сједи у средини, а с десне и лијеве стране имао је Милорада Додика и Марка Павића, који су му принијели буџетско кољиво и колач фотеља да одломи колико му треба.

Опијени компензационим тамјаном, напредњаци су извољевали – те нећемо кртине, те дај нам ред масноће, ред хрскаве кожице, па ред меса – док им нису остале само ножице, да не кажемо папци, и јасно да ће се ове године та иста слава одиграти сасвим скромно, „у кругу породице“.

Осим породичног свеца, партијаши у РС имају и партијског. Ево, скоро 20 година једна икона је неприкосновена у СНСД, а тек у посљедње вријеме јављају се усамљени иконоборци и расколници.

У партијском календару СНСД нема страначку славу, али предсједников Ђурђевдан у Бакинцима је уписан подебљаним црвеним словима и увијек је добра прилика да се неки гости присјете молитве и сласног залогаја који једу свих ових година захваљујући вољи свог страначког свеца. Ако Николи Шпирићу буде превише вина, можда му добаце:

– А с Игором у кафани ти није доста?
– То је био страначко – кафански активизам – објасниће бивши предсједник Савјета министара.

У СДС су дефиловали разни кандидати за светачки лик што је само још више учврстило икону Радована Караџића, сиједе разбарушене косе, на зидове соба прекаљених ездеесоваца .

Караџићев плус је хашка ћелија, познато и магично мјесто гдје се сваки Србин, какав год да је био прије Хага, већ на првом саслушању по природи ствари претвара у Светог Илију који се громовима бије против НАТО томахавка, лажи Си-ен-ена и улази у стихове и молитве.

Џаба све књиге, у историји РС на крају ће се памтити само политичари који су опјевани у хибридним турбо ојкачама и урамљени на зидовима од Пала до равног Лијевча. Код социјалиста то може бити само Слобо, ако нису изумирли као и радикали који на зиду држе војводу Шешеља.

(Магазин Истина)