Анализа: Црвена Звезда - за све је заслужан ТИМ!

Слагалица је сложена савршено, прстен сија пуним сјајем! О оваквом саставу Црвене звезде сањале су и маштале многе генерације. Практично сви они који су пуних 17 година чекали на један шампионски пехар у најјачем такмичењу...

„Кошаркашки тим је као пет прстију на руци. Ако успете да их скупите на једно место, добијате песницу. Тако треба да игра шампионски тим“.

Речи легендарног тренерског велемајстора Мајка Кжижевског остаће урезане у алманасима кошаркаше игре док је света и века, а сам Коуч Кеј овај рецепт патентирао је и применио толико пута у својој пребогатој каријери.

Истим путем кренуо је и Дејан Радоњић, који је у лето 2014. године селектирао и „исклесао“ шампионски тим Црвене звезде, чији састав чине: Маркус Вилијамс, Никола Ребић, Немања Дангубић, Лука Митровић, Бранко Лазић, Јака Блажич, Никола Калинић, Бобан Марјановић, Марко Тејић, Чарлс Џенкинс, Стефан Јовић, Маик Цирбес, али и момци попут Ђорђа Каплановића, Николе Чворовића и Алексе Раданова.

У звездама је било записано да је ово сезона једне нове Звезде, оне црвеног усијања! Година препуна узбуђења, успона и падова, рекорда који су из недеље у недељу падали попут кула од карата... Година слатких успомена, сачуване светиње у облику Жућкове левице, евролигашког уздизања и година апсолутне доминације Црвене звезде достигла је свој врхунац 30. априла, када се љута машинерија са Малог Калемегдана окитила шампионским пехаром, засела на трон и постала нови владар кошарке на Јадрану. Освојена је прва дупла круна у клупској историји, а као вишњица на врху могла би дође и чувена „триплета“, о којој сања Звезда црвена, на челу са Дејаном Радоњићем.

Већ сада многи говоре о најбољој сезони у новијој клупској историји. И не греше у констатацији, али она би тек могла да постане врхунска, јединствена... Она која ће поставити камен темељац за све будуће генерације које буду задужиле дрес црвено-беле боје.

Али, све оно што су Вилијамс, Ребић, Дангубић, Митровић, Лазић, Блажич, Калинић, Марјановић, Тејић, Џенкинс, Јовић, Цирбес и клинци постигли вођени великом енергијом, жељом и знањем са клупе, није могло да се оствари без даноноћног склапања слагалице и спајања у једну једну компактну целину. Први шампионски прстен, који блиставим сјајем краси сваког појединца у тиму подсећа да је управо тај драги камен производ стотина и стотина сати проведених у хали, литара проливеног зноја, крви и суза како би се дошло до коначног циља. Једно је сигурно - вредело је уложеног труда. Чак и када је изгледало да се екипа мучи и да је у кризи резултата...

Звезда је до 30 победа у 34 утакмице дошла захваљујући учинку сваког појединца! Сваког понаособ, од оних који су одиграли тек по неколико секунди, па до оних који су изнели највећи терет шампионских борби уткали су свој жиг у сезону из снова. Од Алексе Раданова, који је оним прелепим алеј-уп додавањем Немањи Дангубићу најавио блиставе дане у црвено-белом дресу, до Бобана Марјановића, који се надљудским напорима изборио за звање најкориснијег играча Евролиге и Јадранске лиге.

А то потврђују и бројке. Црвена звезда је међу 100 најбољих стрелаца ове сезоне имала чак девет својих асова, што је једино пошло за руком Цедевити. Али, хрватском шампиону то је пошло за руком само из разлога што је догурала до финала Јадранске лиге, јер је тако Карло Жганец догурао до 100. позиције.

Дејан Радоњић сложио је Рубикову коцку и тако направио савршени спој из којег је од сваког извукао оно најбоље. Најефикаснији стрелац црвено-белих био је Чарлс Џенкинс са укупно 375 поена на 34 утакмице, односно 11 поена у просеку. За њим иду Ниукола Калинић (34 утакмице, 347 поена, 10,2 коша у просеку), Бобан Марјановић (33 утакмице, 345 поена, 10,45 кошева у просеку), Лука Митровић (33 меча, 326 поена, 10 кошева у просеку), Маик Цирбес (32 меча, 280 поена, 8,75 кошева у просеку), Маркус Вилијамс (30 мечева, 264 поена, 8,8 кошева у просеку), Јака Блажич (34 меча, 262 поена, 7,7 у просеку), Немања Дангубић (32 меча, 186 поена, 5,81 у просеку) и Стефан Јовић (29 мечева, 137 поена, 4,7 у просеку).

Док су други махом имали ограничење у ростеру, у смислу носилаца игре, Црвена звезда имала је на крају 11 бораца који су издржали највеће напоре. Сви осим младог Николе Ребића, пред којим је тек блистава будућност, носили су игру Црвене звезде, а учинак многих једноставно није могао да се измери кроз призму бројки и чисте математике.

Оно што је Маик Цирбес урадио пред почетак четврте финалне утакмице, када је на своју одговорност одиграо меч за титулу, довољан је показатељ привржености клубу, али и тога колико је немачки репрезентативац заиста врло важан шраф у једном комплексном систему. Бранко Лазић је ове сезоне докторирао на катедри за одбрану, па и није чудо што међу љубитељима кошарке има надимак Министар одбране. Стефан Јовић је после лета препуног узбуђења, које је крунисано сребром златног сјаја на Мундобаскету у Шпанији, претрпео многе повреде, које су га спречиле да покаже пун потенцијал, али је на крају ипак изгурао најбитнији део и оправдао очекивања. Немања Дангубић је пред крај сезоне показао да је бомба која само чека да експлодира, Марко Тејић је направио важан искорак у каријери и показао да може да се носи са играчима који су по квалитету далеко испред њега, док је Јака Блажич заувек купио место у срцима свих навијача борбеним духом и беспоштедном потрошњом на свакој утакмици. О учинку Звездиних ведета Ђенке, Вилија, Калине, Бобија, Маика, Луке исписани су редови и редови и било би можда и превише да се било шта дода.

О оваквом тиму Црвене звезде сањале су и маштале многе генерације. Практично сви они који су пуних 17 година чекали на један шампионски пехар у најјачем такмичењу. После сезоне из снова поставља се велико питање ко ће наредне сезоне остати на истој адреси, а ко ће се поздравити од Малог Калемегдана. Али, то је прича за неку другу тему.

Звезда је створила тим снова, с којим је успех загарантован.