Бурсаћ: Зворничка мијешана крв

У понедјељак увече је Нердин Ибрић паркирао свог голфа двојку испред полицијске станице у Зворнику. Знао је да ће у 19 часова бити смјена.

Босна и Херцеговина 28.04.2015 | 19:14

Није се обазирао на повике да баш ту не смије паркирати ауто. Извадио је „пумпарицу“, узвикнуо „Алаху Екбер“ ина вратима убио полицајца Драгана Ђурића, те ранио још двојицу позорника. Убили би Ибрића одмах, али имао је панцир, па је потрајало.

Тако се сјединила крв Нердинова са крвљу Драгановом. Крв убице са крвљу човјека који је дошао на посао. Крв је крв, без обзира на крвну групу, агрегатно стање, вјеру и нацију. И највјероватније ју је исти џогер спрао са улаза у полицијску станицу.

Остаје нам да људски изразимо саучешће породици Драгана Ђурића и да осудимо крвнички чин Нердина Ибрића.

Али буре је ово балканско. И док би у свакој нормалној земљи овдје био завршен наратив о несрећи, код нас тек почиње. Заправо, не почиње, он се из магле окрвављене прошлости опетовано помаља.

Мртви очеви и беживотна дјеца

Драган и Нердин, тек су јадници, пуке жртве времена и злом историјом контаминираног простора Босне и Херцеговине. Тек худе лутке у одвијању патолошке повијести. Људска бића са необично сличним судбинама и мијешаном крвљу на концу.

Па, погледајте само.

Оца полицајца Драгана Ђурића убили су почетком рата припадници Армије БиХ у бановићком селу Жељова, одакле су поријеклом, али за тај злочин још нико није одговарао. Мајка убијеног полицајца данас живи у Зворнику, гдје су Ђурићи избјегли у току рата.

Нердин Ибрић је имао годину дана када су 1. јуна 1992. године припадници Војске Републике Српске са припадницима зворничке полиције и паравојних јединица из Србије, одвели и убили његовог оца Сејфу и још око 750 Бошњака.

Нердин Ибрић и његова мајка су били међу првим Бошњацима-повратницима у мјесто Кучић Кула које је, након потписивања Дејтонског споразума 1995. године, припало Републици Српској.

Дијете које се не сјећа свога оца, које је индоктринирано инстант-вехабизмом, дакле, убија човјека који је опет те исте '92. остао без оца.

Свугдје у свијету би ово био парадокс, али код нас је рјешење једначине са двије непознате.

И то није доста. Онда смо се сви (уз часне изузетке) посрали по трагедији. Виртуелно, сад за сад.

Мртва уста не типкају

Интернет и друштвене мреже урличу у дисонантном дуету: ТЕРОРИЗАМ-ОСВЕТА.

Повампирени медији, људи, уредници, новинари без жеље, без емпатије, без професионалне потребе урличу до небеса захтијевајући „правду“. По цијену новог рата, крвопролића, злочина и геноцида. Јебо ударање по тастатури и скролање мишем, без пријетњи обезглављивањем, силовањем, масовним убиствима...

И док су се тијела двојице људи хладила, безумно и бешћутно се разглабало, већма у федералном дијелу БиХ по сву ноћ да ли је ријеч о правичној „крвној освети“, да ли је Нердин тек још један шехид на Аллаховом путу, да ли је то херој нашег доба који је „узео ствар у своје руке“...било је и умоболних честитки на рачун Ибрићевог терористичког чина.

Са друге стране, медији у Републици Српској, у року од одмах, ископали су медијско-аналитичке „могуле“ Лазанског и Галијашевића, који су рекли како је ово не само терористички акт, јер мало је то. Изнесена је хипотеза како је ријеч о нападу на цјелокупну Републику Српску, а како је млади терориста тек претходица индоктриниране исламске силе коју води, ни више ни мање него моћни ИСИЛ?!

Лупетало се ту до јутра. Изгледа се и мало попило, чисто да се одржи морбидна еуфорија.

У том лупетању чули су се наративи слични онима са почетка деведесетих. Позивало се на „смиривање ситуације“. У смиривању ситуације предњачио је предсједник Милорад Додик, који је рекао како је Република Српска нападнута и како мора да се брани. Помогао му је и министар унутрашњих послова РС-а, Драган Лукач, који је у свом хеликоптерском јављању потцртао да „не смијемо ни заборавити, али ни опростити овакав један чин“ и како сваки појединац мора добро пазити на своје окружење, ко се и гдје креће, ко је сумњив...

Овај „миротворни позив на линч“ дакако да је био битнији од најљудскијег чина те вечери, којег се усијане главе слабо сјећају, што од опијата, што од националне опијености.

Наиме, у једном тренутку, у кадру су се нашли начелник општине Зворник, Зоран Стевановић, и Мерсад Мехмедовић, предсједник Скупштине општине Зворник, који су позвали, онако људски, домаћински, очински, становништво да се смири, да не хистерише и да не прави проблеме.

Дан након данас

Има дана након синоћњег злодјела. Ваља дјеци у вртиће, школе, ваља радницима на оно нешто мало радних мјеста по Зворнику, ваља и полицији у просторије гдје се десило безумно убиство. Али ваља хоџи у џамију, ваља свештенику у цркву, ваља комшији поред комшије проћи и назвати му добро јутро. Ваља направити тајну и скромну џеназу и велику сахрану. Ваља се припремити на медијско лешинарење свега побројаног.

Него, шта смо научили из синоћњег терористичког акта?

Сазнали смо да у БиХ НЕ ПОСТОЈИ ВЛАСТ. Напрво, да постоји, једна обавјештајна служба која није прослиједила другој податке о (не)предвиђеним активностима. Можда и јесте, али ова потоња није ништа или није довољно урадила по питању заштите грађана. Не постоји држава, јер да постоји не би се проводила крвна освета на приватној бази, него би људи били процесуирани. Сви који су криви, или за које се сумња да су криви. Не би данас БиХ народи напрђивали уз прву кафу како је Драган Ђурић био несуђени ратни злочинац, а како је Нердин Ибрић терориста и претходница ИСИЛ-а у земљи. Да државе има, знало би се гдје је мјесто лоповима, гдје терористима, гдје ратним злочинцима, а гдје ПТСП-овцима.

Али, хеј, то је тако досадно и релативно у Босни, зар не.

Ко ће озбиљно лијечити преко 400 хиљада обољелих од посттрауматског стреса, кад нема пара за честите сеансе за десетак људи?!

Ко ће процесуирати све појединце који су одговорни за ратне злочине, кад ионако фамилије „са оне друге стране“ уредно воде евиденцију, попут, ружно звучи, заведене спортске прогнозе?

Не, није посао полиције и судства да се бави овим стварима. Они ладе јајца и, евентуално, овако пост фестум, одвале коју изјаву. Ми у Босни то радимо на кућном прагу, по домаћем тефтеру. Клало се, убијало, палило и прогонило овдје, од Богумила до Драгана Ђурића. Свако је неком намиривао данак. За Турке Османлије, за Аустроугаре, за обје Југославије, за четнике, за усташе, за партизане, за Братунац, за Жепу, за Сребреницу...Све лијепо по породичном тефтеру.

Јер државе немамо и не треба нам, јебла нас она.

Само поље мржње које рађа нову мржњу. Радиоактивно зло које је побило стотине хиљада људи у посљедњих двадесет година и којем је постао узак саркофаг од међународне заједнице и разноразних измирења, примирја, округлих столова о помирењу... ублеха за народ.

Зло је резолутније, брже, дјелотворније. Њему је довољан црни голф, пар секунди, пумпарица и зло одради посао.

Ни хиљаде тзв. мировних округлих столова не могу, нити су спрали и унцу зла са ове крваве земље. И неће.

Сад су тијела Драгана и Нердина већ хладна, одавно беживотна. Као и сви ми, који се за живе издајемо. Сад треба турити њихова имена и каталогизирати их у фолдере од злочинца и терористе до хероја. И један и други, док је овакве земље у покушају, увијек ће бити „и хероји и терористи“.

Ко не вјерује, нека се сјети младића Гаврила и човјека Франца. Ево 101 година како се „усклађујемо“. У међувремену смо се поклали онако заозбиљно једно пет пута.

На перверзан начин, она мрља крви са улаза у зворничку полицијску станицу, која је са патоса прешла у моју свијест, чини ми се најчистијом ствари, коју сам видио у посљедњих 24 сата.

А, што се тиче нас живих, само ме срамота. Срамота за све!

Аутор: Драган Бурсаћ

Извор: Бука