Бутан: Мрачна тајна животног пута до истинске среће

Да ли су становници Бутана заиста онолико срећни колико остале нације мисле да јесу? Одговор на ово питање пружио је Ерик Вајнер.

Путовања 21.04.2015 | 10:10

Малено хималајско краљевство Бутан познато је, између осталог, по томе што је његово становништво званично најсрећније на свету. Бутан је заиста једно веома специјално место, али далеко мање окупано сунцем и задовољством које већина нас пројектује, када чује речи “најсрећнија земља на свету”.

Туга и жалост не само да овим људима нису страни, напротив – Бутанци на смрт мисле много чешће од припадника западне цивилизације.

Да ли је ова земља можда у тајности земља туге и очаја?

Не баш. Научни тим Универзитета у Кентакију, након једног истраживања из 2007. године, закључио је да је “смрт претећа животна чињеница, али када људи размишљају о њој, мисли аутоматски почињу да се усмеравају на позитивне садржаје. До овог закључка дошли су испитујући две различите групе људи – они у првој добили су задатак да да размишљају о болној посети код зубара, док су припадници друге групе размишљали о сопственој смрти. Обе групе затим су добиле задатак да доврше неки започету реч, попут “ра____”. Испитаници друге групе знатно чешће су конструисали позитивне речи, попут “радост”.

Ово истраживање вероватно не би изненадило ниједног становника Бутана. Они су врло добро свесни чињенице да је смрт саставни део живота, свидело се то нама или не, а игнорисање ове есенцијалне животне истине могло би да остави тешке психолошке псоледице. Размишљање о смрти чини да настојимо да искористимо све могућности које нам живот пружа, и видимо све оне ствари које бисмо у стању задовољства занемарили. Док припадници западних народа о смрти у просеку размишљају једном дневно, Бутанци то чине пет пута.

За разлику од Запада, Бутанци не сакривају смрт. Смрт, и представе смрти, налазе се свуда, а нарочито у будистичкој иконографији, где се могу видети разнобојне, језиве илустрације. Нико – па чак ни деца – није поштеђен ових приказа, или посматрања ритуалних игара које представљају смрт. На Западу се не додирују мртва тела, свеже ране, иструлеле ствари.

Ови ритуали остављају простора за тугу и жаљење, и велики су и групни. Када неко умре, наступа период оплакивања од 49 дана, који подразумева сложене и пажљиво усклађене ритуале. Бутанци у таквој прилици могу деловати одсутно, али нису. Они своје жаљење исказују кроз ритуал, што је природан начин за каналисање емоција, бољи од било каквог лека хемијског порекла.

Откуда тако различит став у погледу смрти? Један од разлога што Бутанци тако често размишљају о смрти је што их она непрестано окружује - постоји много начина на које припадници ове малобројне нације могу умрети. Своју несрећни тренутак могу спознати на ветровитим, опасним стазама, настрадати од медведа, или појести отровну печурку.

Друго објашњење налази се у дубоко укорењеним будистичким веровањима, а посебно у вези са реинкарнацијом. Ако знате да се можете поново родити, мање је вероватно да ћете се плашити доласка краја садашњег живота. Будисти кажу да се смрти не треба плашити ништа више од одбацивања старе одеће.

То, наравно, не значи да Бутанци не осећају страх или тугу. Они се једноставно не боре против ових емоција. Људи са Запада увек покушавају да поправе расположење, да одбаце тугу. Туга се посматра као нешто негативно. Бутанци, међутим, прихватају ове емоције – знају да оне чине саставни део живота.

Извор: Б 92