СФРЈ је прошлост, млади хоће будућност

Нажалост, Тито и Југославија су прошлост, а младим људима ипак треба нешто опипљиво - треба им будућност, од застава се не живи!

Ових дана изашли радници Космоса на улице, некадашњег гиганта града Бањалуке и једне у низу фабрика које су наше неодговорне демократске Власти успјеле уништити.

Огорчени радници извукли из прашине ормара заставу СФР Југославије, па распалили поред стаклене Зграде Владе да покажу како им је било љепше живјети у Титина времена.

Али питање је коме се, другови радници, обраћате? Кога је од људи из министарских канцеларија у влади Републике Српске уопште брига, па чак и оне најниже чиновнике, што је вама било лијепо у вријеме Југославије? Зар не схватате да је њима данас боље и љепше него икад. Ваши празни стомаци нису њихова брига, све док се по њиховим канцеларијама буреци и топли сендвичи пуше, јер све док они имају, за туђу их муку није брига

Ако и треба да дигнете неку заставу, дигните неки барјак од којег ће им се заледити крв у жилама. Неку на којој Муса дере јарца, или проносајте какав озбиљнији транспарент. Па нека вас и туже за узнемиравање јавнога реда и мира. Нека стисну да ишта писну против ваше зловоље коју су проузроковали неодговорни властодршци и њихови поданици.

Било би комично да није трагично, а опет не зна се да ли је више трагично или патетично. Ово прољеће и долазак Првога маја на раднике утиче некако сувише емоционално. Сјети се раја како је некад своје празнике славила и како је имала добре плате. Како су имали љетовања, па и зимовања. Сјете се људи друга Тита и Југославије. Не могу да прежале та времена.

Али касно вам се сада, рајо моја, друга Тита присјећати. Времена уживања на радничким одмаралиштима далеко су иза нас и никада се више вратити неће. Тај величанствени појам "РАДНИЧКО ОДМАРАЛИШТЕ" и могао се наћи само у Титиној Југи, јер нигдје на свијету нема, нити ћеш моћи пронаћи мјесто, на којем се радници одмарају - осим у распалој СФР Југославији. На тим одмаралиштима су се чак одмарали и радници из Европе, а гдје ће него код нас. Само што нас данас таквих сретних и задовољних више нема, а нажалост, све су прилике да нас неће никада ни бити.

Касно нам се друга Тита сјећати, а и све је мање оних који га се сјећају. Њихова дјеца су нека друга генерација која нема појма шта значи из средње школе, у којој си стекао занат, или са факултета, директно ступати на радно мјесто. Данас се на радно мјесто чека у недоглед, па се чини да човјек чекајући посао може једино пензију дочекати.

Остала је само жал за оном лијепом и огромном Југом, које се од свих јужнословенских народа и народности највише сјећају становници ове јадне и чемерне Босне и Херцеговине. Јер након рата, сада је народ почео да смара и овај жељени мир. Људи никако да се смире. Да нађу глави мјеста, да почну на раде, да имају наду у будућност.

И док родитељи, радници пропалих фирми, носају заставе бивше нам Југославије, њихова дјеца пакују кофере и бјеже на запад, и не само запад, бјеже на све стране свијета, само да овдје не остану.

Бјеже јер су млади и жељни живота. Бјеже тамо гдје их чека било какво запослење и нормалан живот. Бјеже негдје гдје власт барем много више од ових наших властодржаца о човјеку брину. Бјеже у земље гдје је егзистенција сигурнија и колико толико извјеснија. Бјеже, а не би да им ова држава барем зрно наде пружа, или када им барем ови неодговорни политичари и властодршци на грбачи не би стајали.

Нажалост, Тито и Југославија су прошлост, а младим људима ипак треба нешто опипљиво - треба им будућност, од застава се не живи!

Извор: Бука