Видео сјећања: Дан кад је Реал видео све звезде у БГ!

Како је било на трибинама знају само они који су имали ту срећу да се тамо нађу, међу тих 100.000 срећника. Залет, шут, Оља Петровић је излетео можда и непрописно много пре Сантиљаниног ударца са „креча“ и – одбрана! Истог момента лудило! До тада незапамћено на Маракани. Небо над Топчидером парао је ватромет, црвено-бели су елиминисали Реал Мадрид! Они старији ће знати да такво славље може да се пореди само с оним када је Бруно Галер одсвирао крај на утакмици с Бајерном.

Фудбал 19.03.2015 | 23:00

Када је Камача шетао Џаја… То је био тај дан. Опевано у песмама. На крцату Маракану – извештаји из оног времена кажу да је било 100.000 људи – дошао је велики Реал. Дошао да одради посао и пласира се у полуфинале Купа победника купова. Имали су Мадриђани 2:0 из прве утакмице, а такви гиганти толику предност не испуштају олако. Био је 19. март. Био је један од најславнијих дана у историји Црвене звезде…

Због антологијских окршаја Драгана Џајића, по многима у то време најбољег левог крила у Европи, и тада младог шпанског репрезентативца којем су прорицали највише домете, та чувена утакмица често је била у сенци. Данима уназад свет је причао само о Џаји и Камачу. Како ли ће то изгледати?
"Како мислите да зауставите Драгана Џајића", питала је Хозеа Антонија Камача новинарка која је добрано загазила на терен током загревања.

Голобради деветнаестогодишњак скакутао је на метар од аут-линије. Деловао је и престрављено и самоуверено у истом тренутку. До почетка утакмице остало је још неколико минута, али он је већ био на свом радном месту. Боље него да закасни… Маракана се тресла. Бука несносна. Црвено-бели барјаци су свуда около. Из птичије перспективе деловало је као да су мрави на трибинама, а не људи.
"Погледаћу га право у лице, а онда ћу урадити све што је у мојој моћи да га спречим да приђе нашем голу", одговорио је Камачо док му је дах „секао“ речи.

Судија Барнс ставио је пиштаљку у уста, читав Топчидер је треперео…

Генерација Црвене звезде коју је створио Миљан Миљанић прошла је свој зенит. Била је то 1975. година. Од тима који је '71. изгубио полуфинале Купа шампиона с Панатинаикосом и '73. испрашио Ливерпул на Енфилду, а онда поклекао пред Атлетико Мадридом у четвртфиналу, остали су само поменути Џајић и Слободан Јанковић. Нема поузданог дефанзивца Павловића, Јовановића, Карасија, центарфора Лазаревића… Није играо ни Куле Аћимовић. Али зато су ту нове снаге предвођене касније четвртом Звездином звездом Владимиром Петровићем Пижоном, голгетером у успону Дулетом Савићем, Зораном Филиповићем… Пижон у том тренутку има непуних 20 година и у стартној је постави. Три лета раније добро је упознао фудбалере Реала – или боље рећи они су њега добро упознали – када су дошли у Београд на пријатељски меч против црвено-белих. Било је 4:1 за Звезду, а седамнаестогодишњи Петровић дао је два гола.

Чаршија је причала да је у једном тренутку Миљан Миљанић тада позвао до клупе Петровића на рибање, јер је био толико безобразан да је неколико пута гурнуо кроз ноге ветерану Ињасију Зокоу, тада капитену Краљевског клуба. Сматрало се то непоштовањем ривала, а Пижон је само уживао у свом првом наступу пред пуним стадионом…

Тог хладњикавог мартовског дана на клупи Црвене звезде није било ни Миљанића. Популарни Чича је након Светског купа у Западној Немачкој 1974. преузео баш Реал. Црвено-беле водио је Миљенко Михић, пре тога дугогодишњи тренер млађих категорија, али Миљанића није било ни на клупи Мадриђана. Краљевиће је водио његов први помоћник Срећко Радишић. Деценијама се причало о разлогу због којег Миљан није дошао у Београд на реванш. Две су теорије. По првој, није желео да води тим против своје Звезде. По другој, саветовано му је да не долази у Југославију једно време, јер је партијске другове дебело разочарао када је као доказани комуниста решио да оде у фашистичку Шпанију, и то баш у Франков Реал!

Миљан Миљанић био је последњи Бернабеуов покушај да титулу првака Европе врати у Мадрид после једне деценије. Наспрам подмлађених Београђана било је седам репрезентативаца Шпаније и двојица понајбољих Немаца, шампиона света из 1974 – Гинтер Нецер и Паул Брајтнер.

Догодило се да су оба тима остала без титуле у својим земљама сезону пре (шампион Југославије Хајдук, првак Шпаније Барселона), односно да су освојила национални куп, а жреб их је спојио у четвртфиналу Купа купова. Пре Реала Звезда је избацила грчки ПАОК (0:1, 2:0) и луксембуршки Авенир (5:1, 6:1), док су Мадриђани били бољи од Фрама са Исланда и бечке Аустрије.
"Нама је тренер Михић пред ту прву утакмицу у Шпанији рекао да је битно да примимо што мање голова. Мене је померио са крила у шпиц и то није функционисало најбоље. Изгубили смо на крају 0:2, тако да су они дошли као фаворити у Београд", присећао се Цоле Јанковић.

Поготке за домаћина у том првом мечу постигли су Сантиљана у 34. и Нецер у 65. минуту. Без обзира на тако неактиван резултат (тада је већ било уведено правило гола у гостима), Маракана је у реваншу буквално „горела“. Био је то један од првих дуела на којем су се могли видети транспаренти из свих крајева бивше државе. Дошли су људи из Бенковца, Книна, Градишке, Бањалуке… И сви су имали исписане поруке за своје мезимце.

А онда је Енглез Кенет Барнс означио почетак утакмице. Спектакл је почео…

Колико су Београђани били бојажљиви и несигурни у Мадриду, толико су пред својом публиком храбро кренули на Реал. Очекивано, у центру пажње Џаја и Камачо. Капитен Црвене звезде био је посебно инспирисан. Млади шпански бек јурио га је по целом терену, борио се (необично поштено и чисто за једног Шпанца), уклизавао по два пута у секунди понекад, али помоћи није било. Моменат када му је Драган Џајић уз десну аут-линију пробацио кроз ноге, онако шеретски без имало муке, елегантно га прескачући, чиста је фудбалска антологија. На трибинама су се чули урлици као да је пао гол… И док је Џаја правио шоу за публику, на другом крилу Цоле Јанковић је много практичнијим потезима излуђивао чуваре.
"За мене је то једна од најдражих утакмица у дресу Црвене звезде. Код првог гола одузео сам лопту и погодио Џају у главу. Ма није знао ни шта га је снашло. Тако смо повели са 1:0".

Црвено-бели су до вођства дошли у 36. минуту, да би предност ривала из првог сусрета потпуно анулирали већ после 10 минута игре у наставку. Поново је Јанковић био у главној улози…
"Био сам у продору, ушао у шеснаестерац, а онда је чини ми се Брајтнер испружио ногу. Ја сам пао преко лопте и судија је показао на пенал".

Био је 55. минут када је голман Црвене звезде Оља Петровић почео да гравира своје име у алеји бесмртних. Дао је први од два гола Реалу на том мечу. Истекао је и 90. минут, затим и продужеци, а онда је драма достигла врхунац.

У међувремену пао је и мрак. На реду су пенали…

Редом су за Звезду погађали Кери, Филиповић, Баралић, Дуле Савић, па опет Оља Петровић. И Реаловци су непогрешиви, резултат је 5:5.
"Увек сам изводио пенале и то ми није представљало никакав проблем, али тог дана сам се уплашио. Нисам могао да гледам и отишао сам у тунел. Када је Браца Ђорђевић промашио на 5:5, дошли су по мене и одвукли ме на терен", уз осмех ће Јанковић.

Срећа је погледала Звезду. После Ђорђевића промашио је и Бенито, тако да је Цоле дочекао своју шансу...
"Никада се нисам уплашио као тада. Размишљао сам, ако промашим, сутра има да дође полиција да ме ухапси… Такво је време било. На срећу, погодио сам".

Тренутак одлуке. Звезда води са 6:5. Очи у очи тада најбољи стрелац Реала Сантиљана и покојни Оља Петровић. Како је било на трибинама знају само они који су имали ту срећу да се тамо нађу, међу тих 100.000 срећника. Залет, шут, Оља је излетео можда и непрописно много пре ударца и – одбрана! Истог момента лудило! До тада незапамћено на Маракани. Готово истог момента небо над Топчидером парао је ватромет и светлеће ракете. Црвена звезда је елиминисала Реал Мадрид! Они старији ће знати да такво славље може да се пореди само с оним када је Бруно Галер одсвирао крај на утакмици против Бајерна.

Круже приче да је Драган Џајић ту утакмицу играо из ината, да је на сваки начин желео да понизи играче Реала – наместио се несрећни Камачо – јер га Миљанић није позвао да с њим пође у Реал. Боље упућени рећи ће – празна прича. Један човек ипак је после тог сусрета био јако близу белог дреса Краљевског клуба. Слободан Цоле Јанковић. Дорћолски шмекер није смео да прихвати изазов…
"Ако некада налетите на мог кума, глумца Горана Султановића, питајте га. Касно у ноћ после утакмице дошла је делегација шпанског клуба код мене кући. Донели су кофер пун пара. Било је као у филму", причао је Јанковић недавно у једној емисији на Радио Београду.

"Кажу они мени да им је Бернабеу рекао да се не враћају без мене, а ја њима да још нисам одслужио војску. Имао сам тада 27 година. Кажу: „То нас не интересује, све ће бити сређено“. Када су пошли, хтели су да оставе новац, али нисам дозволио. А у том тренутку – мало карикирам – у џепу нисам имао да купим једно печено јагње".

Слободан Јанковић и Драган Џајић међу последњима су из чувене генерације Црвене звезде напустили Југославију. Цоле је у лето 1975. завршио у Лансу, а Џаја у Бастији. Први је плаћен око 80.000 марака, други нешто више од 150.000. Наредног лета отишао је и Куле Аћимовић.

Још један историјски податак остао је из двомеча Звезде и Реала 1975. У Мадриду је утакмицу два тима посматрало 125.000 људи, у Београду „свега“ 100.000. Нема прецизних података, али сума од 225.000 људи једна је од највећих која се помиње у двомечима под окриљем УЕФА.

О мајској фудбалској еуфорији, пролећу у Београду 1975. и Ференцварошу, неком другом приликом…

Ц. ЗВЕЗДА – РЕАЛ МАДРИД 2:0 (8:7 после пенала)

МЕСТО: Београд. ДАТУМ: 19. март 1975. СТАДИОН: Црвене звезде. ГЛЕДАЛАЦА: 100.000. СУДИЈА: Кенет Барнс (Енглеска). СТРЕЛЦИ: Драган Џајић у 36. и Огњен Петровић у 55. из пенала. ПЕНАЛИ: Кери 1:0, Дел Боске 1:1, Филиповић 2:1, Нецер 2:2, Баралић 3:2, Агилар 3:3, Савић 4:3, Брајтнер 4:4, О. Петровић 5:4, Рубиљан 5:5, Ðордевић – промашај, Бенито – промашај, Јанковић 6:5, Сантиљана – одбранио Огњен Петровић.

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: О. Петровић, Ðордевић, Никитовић, Баралић, Кери, Радовић, Јанковић, В. Петровић, Савић, С. Сушић (од 75. минута Ратковић), Џајић (од 84. Филиповић).
Тренер: Миљенко Михић.

РЕАЛ МАДРИД: Мигел Анхел, Камачо, Рубиљан, Дел Боске, Бенито, Веласкез, Агилар, Брајтнер, Сантиљана, Нецер, Макањас (од 65. Роберто Мартинез).
Тренер: Срећко Радишић.

ЈУГОСЛАВИЈА – РЕАЛ 20:6!

Звучи невероватно, али Краљевски клуб из Мадрида одиграо је шест утакмица на тлу старе Југославије (до момента распада државе) и свих шест изгубио. Гол разлика импресивна, у корист Југословена наравно – 20:6?!

Први пут Реал је играо у Београду јануара 1956. против Партизана и тада је декласиран у Хумској. Било је 3:0 за црно-беле. Деценију и по касније Мадриђани су прошли још горе, пошто су у пријатељском сусрету изгубили од Звезде на Маракани са 1:4! Црвено-бели су још два пута тукли Реал. У већ поменутом мечу који је и тема ове приче поражени су са 0:2, а затим елиминисани после једанаестераца, да би 1987. поново примили четири комада на нашем највећем стадиону (2:4), тада у оквиру четвртфинала Купа шампиона.

Те године, ипак, успели су да прођу даље, јер су у реваншу добили са 2:0.

Поред Звезде и Партизана још два клуба са ових простора узела су меру Мадриђанима. У јуну 1971. Краљевићи су преслишани на Пољуду са 4:2, а 1984. Ријека их је на Кантриди савладала са 3:1. Старији љубитељи фудбала у Сплиту годинама касније препричавали су да је шпански великан могао да буде пресрећан што су Били након вођства од 4:0 мало прикочили, јер ко зна шта би било до краја…

Нема много везе с овом причом, ради се о једној пријатељској утакмици у Мадриду, али није згорег поменути да је на дебију Миљана Миљанића на Бернабеуу у лето 1974. гостовао загребачки Динамо, те да је шокирао 128.000 људи победивши резултатом 4:3. Податак о броју гледалаца је званичан и остаће записан у историји, јер никада пре ни после тога на једном мечу Реала код куће није био присутан већи број навијача.