Video sjećanja: Dan kad je Real video sve zvezde u BG!

Kako je bilo na tribinama znaju samo oni koji su imali tu sreću da se tamo nađu, među tih 100.000 srećnika. Zalet, šut, Olja Petrović je izleteo možda i nepropisno mnogo pre Santiljaninog udarca sa „kreča“ i – odbrana! Istog momenta ludilo! Do tada nezapamćeno na Marakani. Nebo nad Topčiderom parao je vatromet, crveno-beli su eliminisali Real Madrid! Oni stariji će znati da takvo slavlje može da se poredi samo s onim kada je Bruno Galer odsvirao kraj na utakmici s Bajernom.

Fudbal 19.03.2015 | 23:00

Kada je Kamača šetao Džaja… To je bio taj dan. Opevano u pesmama. Na krcatu Marakanu – izveštaji iz onog vremena kažu da je bilo 100.000 ljudi – došao je veliki Real. Došao da odradi posao i plasira se u polufinale Kupa pobednika kupova. Imali su Madriđani 2:0 iz prve utakmice, a takvi giganti toliku prednost ne ispuštaju olako. Bio je 19. mart. Bio je jedan od najslavnijih dana u istoriji Crvene zvezde…

Zbog antologijskih okršaja Dragana Džajića, po mnogima u to vreme najboljeg levog krila u Evropi, i tada mladog španskog reprezentativca kojem su proricali najviše domete, ta čuvena utakmica često je bila u senci. Danima unazad svet je pričao samo o Džaji i Kamaču. Kako li će to izgledati?
"Kako mislite da zaustavite Dragana Džajića", pitala je Hozea Antonija Kamača novinarka koja je dobrano zagazila na teren tokom zagrevanja.

Golobradi devetnaestogodišnjak skakutao je na metar od aut-linije. Delovao je i prestravljeno i samouvereno u istom trenutku. Do početka utakmice ostalo je još nekoliko minuta, ali on je već bio na svom radnom mestu. Bolje nego da zakasni… Marakana se tresla. Buka nesnosna. Crveno-beli barjaci su svuda okolo. Iz ptičije perspektive delovalo je kao da su mravi na tribinama, a ne ljudi.
"Pogledaću ga pravo u lice, a onda ću uraditi sve što je u mojoj moći da ga sprečim da priđe našem golu", odgovorio je Kamačo dok mu je dah „sekao“ reči.

Sudija Barns stavio je pištaljku u usta, čitav Topčider je trepereo…

Generacija Crvene zvezde koju je stvorio Miljan Miljanić prošla je svoj zenit. Bila je to 1975. godina. Od tima koji je '71. izgubio polufinale Kupa šampiona s Panatinaikosom i '73. isprašio Liverpul na Enfildu, a onda poklekao pred Atletiko Madridom u četvrtfinalu, ostali su samo pomenuti Džajić i Slobodan Janković. Nema pouzdanog defanzivca Pavlovića, Jovanovića, Karasija, centarfora Lazarevića… Nije igrao ni Kule Aćimović. Ali zato su tu nove snage predvođene kasnije četvrtom Zvezdinom zvezdom Vladimirom Petrovićem Pižonom, golgeterom u usponu Duletom Savićem, Zoranom Filipovićem… Pižon u tom trenutku ima nepunih 20 godina i u startnoj je postavi. Tri leta ranije dobro je upoznao fudbalere Reala – ili bolje reći oni su njega dobro upoznali – kada su došli u Beograd na prijateljski meč protiv crveno-belih. Bilo je 4:1 za Zvezdu, a sedamnaestogodišnji Petrović dao je dva gola.

Čaršija je pričala da je u jednom trenutku Miljan Miljanić tada pozvao do klupe Petrovića na ribanje, jer je bio toliko bezobrazan da je nekoliko puta gurnuo kroz noge veteranu Injasiju Zokou, tada kapitenu Kraljevskog kluba. Smatralo se to nepoštovanjem rivala, a Pižon je samo uživao u svom prvom nastupu pred punim stadionom…

Tog hladnjikavog martovskog dana na klupi Crvene zvezde nije bilo ni Miljanića. Popularni Čiča je nakon Svetskog kupa u Zapadnoj Nemačkoj 1974. preuzeo baš Real. Crveno-bele vodio je Miljenko Mihić, pre toga dugogodišnji trener mlađih kategorija, ali Miljanića nije bilo ni na klupi Madriđana. Kraljeviće je vodio njegov prvi pomoćnik Srećko Radišić. Decenijama se pričalo o razlogu zbog kojeg Miljan nije došao u Beograd na revanš. Dve su teorije. Po prvoj, nije želeo da vodi tim protiv svoje Zvezde. Po drugoj, savetovano mu je da ne dolazi u Jugoslaviju jedno vreme, jer je partijske drugove debelo razočarao kada je kao dokazani komunista rešio da ode u fašističku Španiju, i to baš u Frankov Real!

Miljan Miljanić bio je poslednji Bernabeuov pokušaj da titulu prvaka Evrope vrati u Madrid posle jedne decenije. Naspram podmlađenih Beograđana bilo je sedam reprezentativaca Španije i dvojica ponajboljih Nemaca, šampiona sveta iz 1974 – Ginter Necer i Paul Brajtner.

Dogodilo se da su oba tima ostala bez titule u svojim zemljama sezonu pre (šampion Jugoslavije Hajduk, prvak Španije Barselona), odnosno da su osvojila nacionalni kup, a žreb ih je spojio u četvrtfinalu Kupa kupova. Pre Reala Zvezda je izbacila grčki PAOK (0:1, 2:0) i luksemburški Avenir (5:1, 6:1), dok su Madriđani bili bolji od Frama sa Islanda i bečke Austrije.
"Nama je trener Mihić pred tu prvu utakmicu u Španiji rekao da je bitno da primimo što manje golova. Mene je pomerio sa krila u špic i to nije funkcionisalo najbolje. Izgubili smo na kraju 0:2, tako da su oni došli kao favoriti u Beograd", prisećao se Cole Janković.

Pogotke za domaćina u tom prvom meču postigli su Santiljana u 34. i Necer u 65. minutu. Bez obzira na tako neaktivan rezultat (tada je već bilo uvedeno pravilo gola u gostima), Marakana je u revanšu bukvalno „gorela“. Bio je to jedan od prvih duela na kojem su se mogli videti transparenti iz svih krajeva bivše države. Došli su ljudi iz Benkovca, Knina, Gradiške, Banjaluke… I svi su imali ispisane poruke za svoje mezimce.

A onda je Englez Kenet Barns označio početak utakmice. Spektakl je počeo…

Koliko su Beograđani bili bojažljivi i nesigurni u Madridu, toliko su pred svojom publikom hrabro krenuli na Real. Očekivano, u centru pažnje Džaja i Kamačo. Kapiten Crvene zvezde bio je posebno inspirisan. Mladi španski bek jurio ga je po celom terenu, borio se (neobično pošteno i čisto za jednog Španca), uklizavao po dva puta u sekundi ponekad, ali pomoći nije bilo. Momenat kada mu je Dragan Džajić uz desnu aut-liniju probacio kroz noge, onako šeretski bez imalo muke, elegantno ga preskačući, čista je fudbalska antologija. Na tribinama su se čuli urlici kao da je pao gol… I dok je Džaja pravio šou za publiku, na drugom krilu Cole Janković je mnogo praktičnijim potezima izluđivao čuvare.
"Za mene je to jedna od najdražih utakmica u dresu Crvene zvezde. Kod prvog gola oduzeo sam loptu i pogodio Džaju u glavu. Ma nije znao ni šta ga je snašlo. Tako smo poveli sa 1:0".

Crveno-beli su do vođstva došli u 36. minutu, da bi prednost rivala iz prvog susreta potpuno anulirali već posle 10 minuta igre u nastavku. Ponovo je Janković bio u glavnoj ulozi…
"Bio sam u prodoru, ušao u šesnaesterac, a onda je čini mi se Brajtner ispružio nogu. Ja sam pao preko lopte i sudija je pokazao na penal".

Bio je 55. minut kada je golman Crvene zvezde Olja Petrović počeo da gravira svoje ime u aleji besmrtnih. Dao je prvi od dva gola Realu na tom meču. Istekao je i 90. minut, zatim i produžeci, a onda je drama dostigla vrhunac.

U međuvremenu pao je i mrak. Na redu su penali…

Redom su za Zvezdu pogađali Keri, Filipović, Baralić, Dule Savić, pa opet Olja Petrović. I Realovci su nepogrešivi, rezultat je 5:5.
"Uvek sam izvodio penale i to mi nije predstavljalo nikakav problem, ali tog dana sam se uplašio. Nisam mogao da gledam i otišao sam u tunel. Kada je Braca Đorđević promašio na 5:5, došli su po mene i odvukli me na teren", uz osmeh će Janković.

Sreća je pogledala Zvezdu. Posle Đorđevića promašio je i Benito, tako da je Cole dočekao svoju šansu...
"Nikada se nisam uplašio kao tada. Razmišljao sam, ako promašim, sutra ima da dođe policija da me uhapsi… Takvo je vreme bilo. Na sreću, pogodio sam".

Trenutak odluke. Zvezda vodi sa 6:5. Oči u oči tada najbolji strelac Reala Santiljana i pokojni Olja Petrović. Kako je bilo na tribinama znaju samo oni koji su imali tu sreću da se tamo nađu, među tih 100.000 srećnika. Zalet, šut, Olja je izleteo možda i nepropisno mnogo pre udarca i – odbrana! Istog momenta ludilo! Do tada nezapamćeno na Marakani. Gotovo istog momenta nebo nad Topčiderom parao je vatromet i svetleće rakete. Crvena zvezda je eliminisala Real Madrid! Oni stariji će znati da takvo slavlje može da se poredi samo s onim kada je Bruno Galer odsvirao kraj na utakmici protiv Bajerna.

Kruže priče da je Dragan Džajić tu utakmicu igrao iz inata, da je na svaki način želeo da ponizi igrače Reala – namestio se nesrećni Kamačo – jer ga Miljanić nije pozvao da s njim pođe u Real. Bolje upućeni reći će – prazna priča. Jedan čovek ipak je posle tog susreta bio jako blizu belog dresa Kraljevskog kluba. Slobodan Cole Janković. Dorćolski šmeker nije smeo da prihvati izazov…
"Ako nekada naletite na mog kuma, glumca Gorana Sultanovića, pitajte ga. Kasno u noć posle utakmice došla je delegacija španskog kluba kod mene kući. Doneli su kofer pun para. Bilo je kao u filmu", pričao je Janković nedavno u jednoj emisiji na Radio Beogradu.

"Kažu oni meni da im je Bernabeu rekao da se ne vraćaju bez mene, a ja njima da još nisam odslužio vojsku. Imao sam tada 27 godina. Kažu: „To nas ne interesuje, sve će biti sređeno“. Kada su pošli, hteli su da ostave novac, ali nisam dozvolio. A u tom trenutku – malo karikiram – u džepu nisam imao da kupim jedno pečeno jagnje".

Slobodan Janković i Dragan Džajić među poslednjima su iz čuvene generacije Crvene zvezde napustili Jugoslaviju. Cole je u leto 1975. završio u Lansu, a Džaja u Bastiji. Prvi je plaćen oko 80.000 maraka, drugi nešto više od 150.000. Narednog leta otišao je i Kule Aćimović.

Još jedan istorijski podatak ostao je iz dvomeča Zvezde i Reala 1975. U Madridu je utakmicu dva tima posmatralo 125.000 ljudi, u Beogradu „svega“ 100.000. Nema preciznih podataka, ali suma od 225.000 ljudi jedna je od najvećih koja se pominje u dvomečima pod okriljem UEFA.

O majskoj fudbalskoj euforiji, proleću u Beogradu 1975. i Ferencvarošu, nekom drugom prilikom…

C. ZVEZDA – REAL MADRID 2:0 (8:7 posle penala)

MESTO: Beograd. DATUM: 19. mart 1975. STADION: Crvene zvezde. GLEDALACA: 100.000. SUDIJA: Kenet Barns (Engleska). STRELCI: Dragan Džajić u 36. i Ognjen Petrović u 55. iz penala. PENALI: Keri 1:0, Del Boske 1:1, Filipović 2:1, Necer 2:2, Baralić 3:2, Agilar 3:3, Savić 4:3, Brajtner 4:4, O. Petrović 5:4, Rubiljan 5:5, Ðordević – promašaj, Benito – promašaj, Janković 6:5, Santiljana – odbranio Ognjen Petrović.

CRVENA ZVEZDA: O. Petrović, Ðordević, Nikitović, Baralić, Keri, Radović, Janković, V. Petrović, Savić, S. Sušić (od 75. minuta Ratković), Džajić (od 84. Filipović).
Trener: Miljenko Mihić.

REAL MADRID: Migel Anhel, Kamačo, Rubiljan, Del Boske, Benito, Velaskez, Agilar, Brajtner, Santiljana, Necer, Makanjas (od 65. Roberto Martinez).
Trener: Srećko Radišić.

JUGOSLAVIJA – REAL 20:6!

Zvuči neverovatno, ali Kraljevski klub iz Madrida odigrao je šest utakmica na tlu stare Jugoslavije (do momenta raspada države) i svih šest izgubio. Gol razlika impresivna, u korist Jugoslovena naravno – 20:6?!

Prvi put Real je igrao u Beogradu januara 1956. protiv Partizana i tada je deklasiran u Humskoj. Bilo je 3:0 za crno-bele. Deceniju i po kasnije Madriđani su prošli još gore, pošto su u prijateljskom susretu izgubili od Zvezde na Marakani sa 1:4! Crveno-beli su još dva puta tukli Real. U već pomenutom meču koji je i tema ove priče poraženi su sa 0:2, a zatim eliminisani posle jedanaesteraca, da bi 1987. ponovo primili četiri komada na našem najvećem stadionu (2:4), tada u okviru četvrtfinala Kupa šampiona.

Te godine, ipak, uspeli su da prođu dalje, jer su u revanšu dobili sa 2:0.

Pored Zvezde i Partizana još dva kluba sa ovih prostora uzela su meru Madriđanima. U junu 1971. Kraljevići su preslišani na Poljudu sa 4:2, a 1984. Rijeka ih je na Kantridi savladala sa 3:1. Stariji ljubitelji fudbala u Splitu godinama kasnije prepričavali su da je španski velikan mogao da bude presrećan što su Bili nakon vođstva od 4:0 malo prikočili, jer ko zna šta bi bilo do kraja…

Nema mnogo veze s ovom pričom, radi se o jednoj prijateljskoj utakmici u Madridu, ali nije zgoreg pomenuti da je na debiju Miljana Miljanića na Bernabeuu u leto 1974. gostovao zagrebački Dinamo, te da je šokirao 128.000 ljudi pobedivši rezultatom 4:3. Podatak o broju gledalaca je zvaničan i ostaće zapisan u istoriji, jer nikada pre ni posle toga na jednom meču Reala kod kuće nije bio prisutan veći broj navijača.