Губитак мобилног, пет фаза туге

Често се питамо како смо се уопште некада сналазили без мобилних телефона. Новинар "Гардијана" одлучио је да се подвргне тесту - када му се телефон покварио, одлучио је да га не поправља и да види како је то живети без њега. Губитак апарата је изазвао психолошку реакцију - и он је туговао у пет фаза.

Када жалите за најближим, туга има пет стадијума - од порицања, преко гнева, погодбе и депресије до прихватања. Тај модел пре готово пола века поставила је швајцарска психијатрица, а британски новинар недавно је, на својој кожи, осетио све фазе жалости, само што је њен узрок био губитак мобилног телефона. Не било каквог, већ паметног.

Прва фаза - порицање

"Био ми је у џепу, значи није могао да се поквари. Уосталом, то су веома скупи и квалитетни уређаји", рекао је новинар.

Убрзо је схватио да се итекако потресао.

Наступила је друга фаза - љутња. Чак и свест да је реч само о телефону, није ублажила гнев.

Трећа фаза - погађање

"Пошто сам се мало смирио, одлучио сам да телефон ставим на пуњење. Рачунао сам, кад се одмори - прорадиће", каже новинар.

Није прорадио, па је наступила четврта фаза - депресија.

"Потпуно сам се депримирао. Имао сам осећај да не могу да сачувам ништа вредно", навео је новинар.

До пете фазе депресивног новинара довело је питање шта ће без њега следбеници на Твитеру, пријатељи на Фејсбуку, имејл контакти, сви они са којима свакодневно размењује поруке. И одоговор да - највероватније и неће приметити да га "нема".

Наступила је пета фаза - прихватање.

Помирио се са ситуацијом да у саобраћају мора да се снађе гледајући мапе, да, без приступа интернету, чита праву књигу и новине. Тада је осетио олакшање. Са окружењем је, каже, комуницирао директније, али је телефон ипак однео у сервис.

"Углавном људи када им се поквари телефон одједном сутра путују. Страшна им је фрка, имају неке изговоре да им телефон треба одмах, а не схватају да се свима жури", каже Стефан Дрвеница, сервисер мобилних телефона.

И готово сви журе са телефоном у рукама, али неко читајући књигу или вести, други слушајући музику. Док трећи фотографише, четврти помоћу смартфона плаћа рачуне.

Успут се и телефонира. Зависним нас не чини уређај, већ садржаји које нуди. Зато је и могућа психолошка реакција слична туговању, када га изгубимо.

"Да питамо децу на пример да је квалитет вашег живота 10, сад замислите да немате мобилни телефон, вероватно би спустили на осам, а да немате ни интернет вероватно би спустили на пет, а да не можете ни да слушате музику, вероватно би спустили на минус пет. У ствари би се вратили у свет својих бака и дека који су били можда и срећнији", каже Драган Попадић, социјални психолог.

Можда и јесу, незамењивима се чине и корисне ствари које могу бити и баналније од паметних телефона. Тешко да бисмо могли да замислимо живот без, на пример - џепова.